Михаило Миловановић, заборављени аутор портрета српских војвода
Српски сликар и вајар Михаило Миловановић био је један од оснивача Удружења ликовних умјетника Србије и ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом свјетском рату.
Аутор је чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, краља Петра I Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића.
Изложбе његових слика у периоду између два свјетска рата биле су прворазредан културни догађај. Његова изложба 1938. у павиљону "Цвијета Зузорић" у Београду била је најпосјећенија поставка у дотадашњој историји те куће.
Био је велики патриота и носилац Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне III степена.
Први академски сликар ужичког краја, нажалост је, тек послије шест деценија заборава, почео да добија своје заслужено мјесто у историји српског сликарства.
Младост
Рођен је 8. марта 1879. у Гостиници у тадашњој Кнежевини Србији. Послије каменорезачког заната од кога је одустао и године проведене на усавршавању у школи Антона Ажбеа у Минхену, 1905. године Миловановић је у Минхену постао студент Академије лијепих (ликовних) умјетности, прво код професора Лудвига Хертериха, а потом у класи његовог насљедника Хуга фон Хабермана.
Дипломирао је 1909. године на Ликовној академији у Минхену, а у земљу се вратио на почетку Балканских ратова 1912. као добровољац. Почетак Првог свјетског рата је дочекао на усавршавању у Прагу, али је био ухапшен, па је послије бјекства из прашког затвора, преко Њемачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији и са српском војском преживи њену голготу.
Рад
Његово сликарство карактерише преплитање реализма, симболизма и импресионизма, у динамичком процесу сталних преображаја и потраге за препознатљивим изразом, лакоћа прилагођавања различитим формама, уз постојано увјерење да је народна традиција и извор и исходиште умјетничког подухвата.
Миловановићев сликарски опус је десеткован, распродаван, поклањан још у Минхену и Прагу, расејаван за вријеме ратних маршева, горио под бомбама у Другом свјетском рату, гажен војничким чизмама сународника 1945.
Из великог опуса сабрано је 270 дјела, а једва 170 је сачувано.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу, споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу. Већина њих је уништена.
Написао је роман "Лендина воденица", који је штампан тек више од пола вијека послије његове насилне смрти.
Смрт
На почетку Другог свјетског рата није желио да се опредијели ни за једну страну, већ је дошао у родно мјесто.
Миловановића су комунисти стријељали у Ужицу 28. новембра 1941, под оптужбом да је енглески шпијун. Послије Другог свјетског рата и социјалистичке револуције деценијама је био под велом ћутања - и кад су му слике излагане, име аутора није помињано.
Прећутале су га и све енциклопедије, укључујући и Ликовну енциклопедију.
Рехабилитован је 2007. године, након што је захтјев за његову рехабилитацију поднио ужички публициста Ђорђе Пилчевић.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
