Мање познати детаљи из политичке каријере пјесника Јована Јовановића Змаја: Нема братства са неискреном браћом

Рођен у Новом Саду 1833, прије 190 година, најплоднији је српски пјесник друге половине деветнаестог вијека, творац је српске поезије за дјецу и њен главни представник, поета који је својим стиховима неизбрисиво обојио и обогатио дјетињства бројних генерација на нашим просторима.

Био је члан Српске краљевске академије, оснивач Српског народног позоришта и Српске књижевне задруге, почасни доктор Универзитета у Пешти, преводилац, полиглота, правник и љекар-хуманиста. Био и агилан новинар, издавач и покретач бројних часописа: “Јавор”, “Комарац”, “Стармали”, “Жижа”, “Невен” и “Змај”, што ће му постати и стални надимак, домишљато креиран од 3. маја када је проглашена Српска Војводина.

Змај је преживио тешку, претешку породичну трагедију, умрли су му супруга, петоро његове и двоје усвојене дјеце. Обављајући љекарску праксу, осим родног Новог Сада, Змај је живио и радио у многим мјестима и градовима: Бечу, Панчеву, Футогу, Београду, Загребу и Сремској Каменици. Када се спомене ријеч змај, доста наших људи прво ће помислити на Змај Јову - пјесника, тог драгог чикицу, који својим стиховима грли сву дјецу свијета. Но да ли је постојао и другачији Јован Јовановић, управо овај текст има амбицију да то покаже. Зато нећемо причати о његовој поезији, издаваштву и приватном животу, већ ћемо вам приближити тог Змаја нама мање познатог, као врло активног политичара, одушевљеног српског националног борца, али и преданог поборника југословенске идеје и српско-хрватског споразума.

Буђење

Јован је био важна политичка фигура посљедњих деценија 19. вијека. Наиме, послије револуционарне 1848. долази до јачег националног буђења војвођанских Срба, што ће и младог Јовановића, надахнутог најплеменитијим родољубљем, снажно повући у политички и јавни живот нашег народа у дунавској монархији. Као национално романтичарски идеалист постаје сарадник Уједињене омладине српске, а потом и истакнути члан Милетићеве Српске народне странке, чији је крајњи циљ био ослобођење и уједињење свих дијелова српског народа  на Балкану. Истрајно се залагао за јединство те странке, но она се ипак поцијепала на три фракције, при чему се он приклонио Јаши Томићу који је основао Српску радикалну странку.

Како је Змај, као и знатан број тадашњих српских интелектуалаца, био присталица политике зближавања Срба и Хрвата у смислу заједничког отпора све агресивнијој мађаризацији, често је био адреса разних хрватских политичара на којој су тражили подршку Срба кроз изборе и саборско дјеловање. Мада је био свјестан антисрпског става већег дијела хрватске политичке елите и дубоког јаза између два народа, он је помало и наивно идеалистички заступао ту опцију, вјерујући да ће се и на другој страни појавити политички субјекти који би искрено подржали “братски споразум”. Био је убијеђен да западни Срби, притиснути моћном католичком монархијом, не могу сами изборити своју аутономију, а камоли државу, као уосталом ни сами Хрвати, што ће их натјерати на савез. Водио је преписку са многим Хрватима, полажући наде у идејно и акционо савезништво са бискупом Штросмајером, истакнутим хрватским политичарем, који је слављен као “апостол југословенства”, а од којег ће каснија комунистичка пропаганда смишљено направити икону братства и јединства. Но, са овог похрваћеног Нијемца већ одавно се почела љуштити та лажна позлата.

Врли бискуп је ласкао и празним фразама лицемјерно подилазио “браћи Србима”, лукаво пропагирајући лажно југословенство као параван за његов стварни програм да се под том фирмом унутар Хабзбуршке монархије формира велика Хрватска, као трећа словенска доминантно католичка круновина са центром у Загребу, која би обухватала Хрватску, Славонију, Далмацију са Истром, Босну и Херцеговину и Срем са већим дијелом Војводине. Западни Срби који су резолутно одбацивали ту политику оптуживани су да саботирају идеју словенске еманципације. Њима су добро били познати многи бискупови ставови као онај да је била невиђена српска дрскост проглашење Српског војводства на Благовештенском сабору 1861. у Сремским Карловцима, као и његово тражење од аустријског министра Рехберга да се Срем и читава Војводина припоје Хрватској.

Годину дана раније он му пише да је, због руске пријетње и стабилности монархије од Јадранског до Црног мора, потребно између осталог задовољити интересе Хрвата, ојачати их да би могли одговорити свом задатку као “предзиђе кршћанства”, јер простор од Дунава до Солуна не смије пасти у руске руке.

Упркос томе, Змај је заговарао потребу да Срби помогну Хрватима у отпору мађаризацији. И мада су вјерно учествовали у борби за права Хрватске, били су изиграни нашавши се између двије ватре, Загреба и Пеште. Он 12.  децембра 1886. пише Штросмајеру: “Јаз између Срба и Хрвата,  и то баш у маси народа, такве димензије захвата како ја ни замишљао нисам. Но ми који се не дамо пољуљати у тој вери да нам само у слози лежи спас, ми нећемо још клонути и упрећемо да се то на боље окрене. Али ти напори не смеју бити само с једне стране... Искреност да буде обострана лозинка, искреност и опет искреност”, наглашавао је он, сугеришући гдје је камен спотицања.

Вођа српских либерала у Угарској Миша Димитријевић, Змаја у пар наврата упозорава да буде суздржан и не наступа у име Срба у Хрватској, који су прозрели дволичну, пакосну и преварну хрватску политику, а за Штросмајера неће ни да чују. Јер иако његови народњаци нису толико шовинистички фанатизовани и агресивни као  Старчевићеви праваши, они са разликом метода и реторике имају исти политички циљ: “Једна држава-Хрватска, један народ-Хрвати”. Негира се постојање Срба као политичког народа па тако Обзор, чији је Штросмајер покровитељ, 1866. пријети да ако Срби буду истрајавали на својој националној посебности, Хрвати ће то примити као рушење народног јединства и одлучно одговорити, а познати лидер праваша Еуген Кватерник 1869. је писао М. Павлиновићу: “... само издајица домовине и керви наше може, вере ради рећи на светој херватској земљи да је Срб, а не Херват. Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере ...”

Даље се каже да те Влахе или Хрвате источног обреда треба потпуно асимиловати и временом покатоличити, јер “граеца фидес, нулла фидес” (православна вјера никаква је вјера), што праваши и обзораши у више наврата јавно износе. У суштини, била је то ригидна великохрватска вјерска политика, која је тежила католичкој хегемонији на Балкану.

Минирање

Како су Хрвати у Вуковару 1886. вјероломно погазили изборни договор, Змај не без горчине пише бискупу Штросмајеру: “Срби великодушно пристадоше на компромис, да се од девет скупштинара бирају пет Хрвата и четири Србина - кад дође до избора, онда Хрвати реч задату заборавише и испаде овако: Уместо четири само један Србин... У прикривању нема лека, зато и износим то пред Вас, све онако голо како ми је и јављено”, а у даљем тексту Змај поново инсистира на искрености.

Када уз благослов књаза Николе браћа Јовановићи - Јован и Корнелије 1887. намјерише покренути лист “Југославија” који би излазио у Антивару (Бару), надајући се политичкој и материјалној подршци Штросмајера, убрзо осјетише да неко буши њихов још непоринути брод. Закулисано, у свом маниру, Штросмајер на разним странама поче компромитовати Змаја, подривајући његов углед, означавајући га као наивног, неспособног, без здравог политичког суда. Бискуп пише црногорском пјеснику Јовану Сундечићу 23. новембра 1887. године: “Змаја Јовановића брат Корнелије, заједно с њим снује некакве новине 'Југославија', набавља си тискара, што се мога мнијенија тиче о томе, ја цијеним да они за тај посао нијесу способни и приправни.” Сијући сјеме раздора он додаје: “Зар не нађе књаз Никола ниједног црногорског пјесника да му да потпору, него 5.000 лира мировине даде Змају ... за које бабе здравље”. Он тако изокола минирао Змајеве напоре, знајући да би те новине потпуно оголиле његову политику заступајући неко другачије југословенство и искрени договор балканских Словена. Коначно, он тврди да новине не би могле бити ни растуране у “Нашој Царевини”, па их неће новчано ни помоћи.

Штросмајер је све вријеме гурао један антисрпски прикривени план, који је уз разне модификације због промјена геополитичких односа на снази још и дан-данас.

Бискупов секретар и блиски сарадник Милко Цепелић 12. маја 1891. пише: “Нема друге, вам да дође орлушина (Аустрија), па све те чавке (Србе) покљује и под своја крила савије.” Он такође пише, пазите сад: “Готово да је јасно ко на длану, да Србија у будућности неће и не смије на Балкану главне улоге имати”. А поменути Миша Димитријевић у “Бранику” прозива хрватске политичаре јер изражавају подршку и симпатије према великоалбанским претензијама на Стару Србију, које резултирају константним терором албанских банди и паравојски над српским становништвом па им упућује јавно питање: “Јесу ли вам Арнаути бољи него браћа Срби”. Е сад, ако вам ово звучи као да је јуче написано а не прије 130 година, прихватамо кривицу за тенденциозан избор историјских докумената. Вријеме листа странице, године, деценије и вијекове, а неке ствари остају исте.

Ђаковачки бискуп, исповједник Његовог царског, краљевског и апостолског величанства Франца Јозефа, као ревносан прелат своје цркве пише кардиналу Рамполију 27. децембра 1889.  којим средствима  треба прибјећи у покатоличавању “да нашу браћу која лутају далеко од праве вјере ван цркве, вратимо у њено крило”. На његово антиправославно дјеловање упозориће и епископ далматински Никодим Милаш, указујући на његову енциклику против православних расколника Срба и Руса из 1881. године и каже да је она произвела толико зла међу Јужним Словенима и додатно удаљила Србе од Хрвата “да је тешко казати да ће они икад више браћа бити.” Ту хрватску политику брошуром “ево шта сте нам криви” потпуно је демаскирао часни прота Димитрије Руварац 1895, за разлику од свог рођеног брата историчара Илариона Руварца, који је често подржавао бискупа. Више година раније на проблеме у односима са Хрватима указивали су Светозар Марковић и Јаков Игњатовић, али су Змај и други српски политичари наставили упорно са ђаволом тикве садити.

Живот у Загребу

Змај је 1893. имао једно немило искуство са припадницима франковаца и Штросмајерових народњака и њима блиског гласила “Црвена Хрватска”. Наиме, када је у оквиру Видовданских свечаности у Дубровнику откриван споменик Ивану Гундулићу, који је углавном платио краљ Александар Обреновић, бројне српске делегације, хорови и друштва, на челу са најугледнијим Србима, били су изложени нападима и провокацијама. Уз повике и увреде пјевала се позната пјесма о штрику (ужету) око српског врата, но Срби нису ничим узвраћали и остали су достојанствено мирни. Поред Змаја ту су били: Мокрањац, Шантић, сликар Пера Тодоровић, Богдан Медаковић и многи други. Придошлим Србима, који су чинили већину, заједно са домаћим Србима католицима прављене су разне сметње, а било им је и онемогућено да организовано приступе споменику, већ су то учинили тек сутрадан. Мјесец дана касније Штросмајер пише Лују Војновићу, па након уобичајене тираде о потреби братске слоге и љубави између два народа, он сву кривицу за речене инциденте сваљује на Србе, гасећи ватру петролејом: “... видимо Србе свугдје у љутој опреци према нама, видимо јих свуд и свугдје са враговима нашима проти нами у савезу. Мисле сиромаси да би наш гроб био њихов ускрс”. Кад помиње “врагове наше” мисли на већинске дубровачке католике који се изјашњавају и осјећају Србима.

Но ипак, на позив загребачких Срба, Змај се настанио и живио у том граду од 1898. до 1901, вјерујући да ће ту у непосредном контакту његова политика бити продуктивнија, међутим није то пило воде. Када су тамошњи Срби за Видовдан 1899. хтјели прославити 50 година његовог књижевног рада у Загребу, а потом и на Плитвицама које су се рачунале као српско језеро, сви хрватски листови су унапријед дражили Хрвате на демонстрације. “Ми у Хрватској не признајемо српске мисли ни српског имена”, пише Јован Пачу, тада становник Загреба, па додаје: “Свашта су чинили само да прославу осујете... На српској су банци полупали све прозоре и измрљали зидове, а тако и на школи и српској цркви. Нападане су приспјеле делегације на прославу. Јер како су се Срби усудили приредити српску прославу у Загребу па је још пренијети на Плитвице.” Власти су затражиле помоћ двије сатније (чете) војника, а Змају и осталима забраниле одлазак на језера, гдје их је чекала маса одушевљених Срба.

У Загребу и другим мјестима са хрватском већином Срби су више пута били жртве колективне шовинистичке хистерије Хрвата, доживјевши погроме сваки пут кад би тражили своја права или истицали националне симболе. Тако је било и 1895. године, када су у част доласка цара Франца Јозефа на српској цркви и црквеној општини, те на српској банци биле истакнуте српске заставе што је изазвало невиђене демонстрације, рушење, пљачкање и уништавање свега што је српско у Загребу. И о томе је Пачу свједочио: “Дивљи напади на српску заставу од стране Хрвата трајали су два дана. Изгледало је као да гледаш разуздану стоку, тако изгледаху Хрвати према нама Србима.” Атмосфера линча је свуда владала.

Злочини

Он брату Лазару такође пише и 24. августа 1902: “Данас је четврти дан и ноћ како у Загребу влада дивљаштво и пустошење против Срба, како разуздана руља проваљује сјекирама и гвозденим моткама српске дућане уништавајући и пљачкајући робу. И српске куће и све српске установе, банку, штампарију. Свјетина је сваким даном бивала све већа и могла је радити шта је год хтјела. Пописани су чак и српски станови па су дивљачки ударали по кућама у којима Срби живе све док није дошао један пук војске. Тврдо вјерујем да су то разбојништво и побуна већ давно смишљени и ухватили су дубоког коријена. Ова побуна није била против појединаца, већ против свих Срба. Прави погром.”

Демонстрације су имале формалан повод у једном тексту Николе Стојановића под насловом “Срби и Хрвати”. Обрачун са Србима десиће се и 1908-09. кроз велеиздајничке процесе, а послије сијања толике мржње озбиљни злочини ће бити неизбјежни: прво они хрватских трупа у Мачви 1914, да би касније стравично кулминирали у Јасеновцу и другим  стратиштима НДХ.

Ваљда је и Змају било превише, па се 1901. из Загреба враћа у Сремску Каменицу и мада сломљен, стар и болестан сљедеће године ипак прихвата да буде биран за посланика Радикалне странке у име општине Вршац. Само он зна колику је горчину имао због потпуног краха његове политике братског споразума и заједништва, упркос сталном попуштању и спремности на крајњи компромис. Но, ето, он је био међу првим протагонистима те идеје и такав исход није баш могао предвидјети, али шта рећи за касније сљедбенике такве српске политике, који су и послије тешких некажњених злочина над Србима упорно остајали на том курсу. Вијековна лоша и трагична искуства са западним комшијама давно су нас требала отријезнити. Многи народи једном преварени никад више неће насјести на исту замку, но то правило очито не важи за Србе. Ако је тачна она латинска да је историја учитељица живота, онда смо ми вјечити понављачи из најважнијег предмета. Како објаснити да смо због страначких и идеолошких разлика браћу крваво прогонили, називајући их злочинцима и непријатељима, а стварне непријатеље и злочинце звали милом браћом и трчали им у “искрени загрљај” у којем би на крају, по ко зна који пут, били угушени.

Јован Јовановић Змај се упокојио јуна 1904, а сахрањен је уз величанствен спровод у мјесном каменичком гробљу уз опијело 12 свештеника. Био је и остао омиљени и уважени пјесник и човјек, а његов гроб и данас посјећују млади поштоваоци.

Присвајање

Иако је Змај врло често сатиричним пјесмицама знао жестоко опаучити разне српске политичаре, па и српске краљеве, о Хрватима, упркос горким искуствима, никад не рече ниједну критичку ријеч, ваљда да не би угрозио могући договор. Напротив, написао им је пјесму хвалоспјев “Шта се чује”, а они су му наравно захвалили тако што је тамо послије деведесетих потпуно побрисан. Свештеници на сахранама забрањују као “непоћудно” извођење пјесме “Тихо ноћи”, иначе деценијама врло омиљене у таквим приликама. Са друге стране, хрватски националисти и навијачи урлају његове стихове “У бој, у бој за народ свој”, а да и не знају чији су, као што су присвојили и похрватили и његову пјесму “Јесен стиже, дуњо моја”. За њих ништа необично.

Српска црква

Колико је српство било дубоко усађено у већини тадашњих грађана Дубровника најбоље говори једна анегдота. Наиме, како је Змај уочи Видовдана 1893. по први пут дошао у Дубровник, он у шетњи градом упита једног пролазника гдје се налази српска црква. Овај му најљубазније одговори: “Гошпару драги, овди су све цркве српске, а Ви сигурно питате за православну”, и објасни му како ће до ње доћи.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.