Кум убио вожда Карађорђа

На збору српских првака у Орашцу 14. фебруара 1804. изабран је за "вожда" у борби против Турака. Истјеравши Турке из Београдског пашалука и ослобођења Београда, настојао је да издејствује признање Србије, али међународни услови нису били повољни.

Годинама раније послије женидбе није дуго остао у Србији, јер је наводно убио Турчина. Избјегао је у Срем са својом породицом. У том збјегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке.

Сви у збјегу су то разумјели као пријетњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидио да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца. Убиство је, по Вуку Караџићу, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спасени сви из збјега, а његов отац срамоте и ропства. Године 1796. по повратку у Србију, Карађорђе се исповједио и замолио за опроштај, који је добио од свештенства.

Карађорђе је убио не само свог оца већ и још једног члана своје породице, свог брата Маринка, тако што га је објесио о кућна врата, због силовања једне дјевојке.

Пред крај Аустријско-турског рата, 1787. године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је не оклијевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, гдје предводи велику хајдучку дружину. До опадања хајдучије долази 1793/94. године и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Крај 18. и почетак 19. вијека доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договора око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као Сјеча кнезова. О томе је пјевао Филип Вишњић у чувеној пјесми "Почетак буне против дахија". Посјецањем виђенијих српских глава, Турци су хтјели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу, Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 15. фебруар 1804. године (2. фебруар по старом календару). Иза њега су остале многе побједе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Варварин.

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на дјеловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побјегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протјеривање Турака. Сљедеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању код Велике Плане. Организатор убиства је био Вујица Вулићевић, Карађорђев кум.

Карађорђе је оснивач српске краљевске лозе Карађорђевића, његови синови су били Алекса и Александар Карађорђевић. На питање ко је највећи војсковођа француски император Наполеон је одговорио:" …То је Црни Ђорђе и њему припада слава највећег војсковође!".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.