Како је у Дервенти почео слом Турака у Босни

И уистину, само пар година по доласку у Дервенту са дјецом и супругом, попадијом Тривуном, одиграће Јовица Илић главну улогу у догађају чија ће се важност показати неколико година касније.

Поп Јовица, како га је народ звао, остало је записано, не само да је био енергичан и интелигентан, те за оно вријеме више него учен и образован човјек који је знао наизуст проповиједи, већ и изузетно храбар.

Није могао никако да трпи насиље које су Турци чинили, нарочито према хришћанским женама па се није устручавао ни да им јавно и у лице каже оно што мисли, па ни да им се супротстави.

-Ако поп Јовица буде жив, извадиће он ваше руке испод прегача наших жена- повикао је наводно на једном збору примјетивши да Турци узнемиравају жене.

Карактеру је сасвим одговарао и физички изглед, па тешко да је било онога ко попа Јовицу не би примијетио: био је то једар човјек који је имао нешто мање од 50 година, жућкасте косе, „са брадом напријед исправљеном“. Јахао је доброг коња којег је како су говорили његови савременици „преко мјере волио“. Знало се и да има и везе са утицајним људима у Србији, на чију је помоћ увијек могао да рачуна.

Ондашње су прилике биле изузетно неповољне за православни хришћански народ и њих је поп Јовица био итекако свјестан. Муслимански великаши борили су се против увођења царских реформи у Босни, а иако су једном тренутку били доведени у покорност султану Махмуду другом, то није дуго трајало. Царски представник Махмуд Хамди-паша покушао је да уведе султанове реформе у Босни, али је наишао на велики отпор.

- Због тих је трвења унутар Османског царства насиље над хришћанским народом сваким даном постајало све теже, нарочито у бањалучкој, бјељинској и тузланској нахији, па су поједини кметови, свештеници и виђенији људи морали да беже из Босне у Србију – записао је историчар Драгослав Страњаковић.

Муке и патње хришћана, од како је за везира дошао Даут-паша достигле су врхунац, а чак је купљен харач од дјеце у колијевци. Нарочито су били чувени по својим недјелима према хришћанима муселим града Градачца, Ахмед-бег Градашчевић и дервентски муселим Осман-бег Хаџи Асановић.

Због оваквог стања у другој половини 1833. године почиње тајно организовање буне Срба хришћана у нахијама бањалучкој, бјељинској, тузланској и дервентској.

О самом организовању побуне у Дервенти постоје различити записи. Сигурно је то да ју је поп Јовица припремао са свештеницима како из околних парохија, тако и онима који су пребјегли у Србију.

- Био је у сталној вези, помоћу писама и преко курира, са попом Павлом Карано-Тврдковићем. Посљедња писма, која је поп Јовица послао попу Павлу, од којих је једно адресирано за кнеза Милоша, поп Павле није сачекао у Београду, пошто је раније отишао за Шабац. У своме писму кнезу Милошу поп Јовица га извјештава, да је стање хришћана горе него икад и да “сиротиња раја” не може више издржати. Моли га да пише султану “шта се од њих ради”. Затим поп Јовица моли кнеза Милоша да попа Павла прими код себе и да му вјерује све оно што му он буде казао - записао је Страњаковић.

Поп Павле се путем писама и разних курира са виђенијим људима у нахијама бањалучкој, бјељинској, тузланској и дервентској договарао да почетком прољећа 1834. године дигну устанак против Турака. За ову сврху је почео врбовати поједине људе у Београду, а поред њега један од главних организатора буне у Србији био је Јефта Опалић, ђумрукџија на Варош капији, родом из бјељинске нахије. У Шапцу је поп Павле успио  да за буну заинтересује приличан број људи, па је Шабац постао центар у којем су се окупљале и организовале присталице буне. Договорено је било да сваки организатор из Србије када дође вријеме оде у нахију у којој је рођен и поведе народ против Турака.

Поп Павле је пошао из Шапца на Дрину 7. фебруара 1834. године. Када је прешао ријеку пришли су му многи људи, али су га увече буљубаша и полицајци (пандури) прогнали из “бељинског кадилука у зворнички” под планину Мајевицу. Ту су га опазиле турске страже и кренула је потјера, па је већ 9. фебруара био принуђен да се врати на српску страну и на крају је завршио у шабачком затвору.

Буна у Дервенти ипак је избила у марту 1834. године и добила је назив “Поп-Јовичина буна” по свештенику Илићу, који је предводио побуњенике.

Поп Павле и поп Јовица су раније договорили да буна у Босни почне “бијеле недјеље”, то јест између 26. фебруара и 4. марта и како се приближавало то вријеме поп Јовица послао је своју породицу у Аустрију и потом почео организовање устанка. Знак за устанак Срба је био дат на тај начин што су устаници запалили “Оџаке” Хусиен-капетановог брата у Скугрићу.

Поп Јовица је затим дигао побуњенике у појединим селима у својој парохији, отишао низ Саву до Оџака и Гнионице и преко Ботајице и Дугог Поља у Подновље, гдје се састао са устаницима попа Павла Џабића. Поп Јовица окупио је око 600 људи, раздијелио их на чете и поставио команданте, углавном попове. Оружја су имали веома мало, а од муниције свега једну торбу барута коју је поп Јовица носио стално са собом.

- Између устаника и Турака дошло је до три сукоба и то 10. марта код села Поточани, потом дан касније код Гнионице, а 13. марта била је и највећа битка и то на Зборишту у селу Подновљу гдје је турска војска разбила устанике. Погинуло је 200 сељака и 100 војника - прича магистар историје Ђорђе Нијемчевић из Модриче.

У прва два сукоба устаници су имали нешто успјеха и мало жртава, па су већ у првој бици гонили Турке до Вучјака. Посљедњи сукоб се, међутим, претворио у прави покољ, а убијени су, између осталих и поп Павле Џабић и барјактар Саво Гибаница. Према неким историјским изворима, поп Јовица је рањен и побјегао је на планину Вучјак са стотинак људи.

Послије свега неколико дана тако је завршен први озбиљнији устанак Срба хришћана у Босни.

Након устанка хришћанима је било теже него прије јер су услиједила невиђена звјерства и насиље. Улице су биле пуне лешева. У Вучјаку је на дрвећу висило 20 одсјечених српских глава. У буни и одмах након ње страдало је око 1.000 хришћана.

Иако је према мишљењу већине историчара ова буна од самог старта због лоше и слабе припремљености и организованости била осуђена на пропаст, она важи за прву значајнију буну послије Првог српског устанка на овим просторима јер је с њом почела борба за ослобођење.

- Вучјак и Посавина Поп Јовичином буном први пут долазе у епицентар кључних догађаја не само у Босни, него и у сусједним покрајинама и државама - каже Нијемчевић.

Академик Станиша Тутњевић, који је проучавао Поп Јовичину буну наглашава да је она била најупечатљивији догађај у општем метежу у првој половини 19. вијека на ширем подручју од Бањалуке до Бијељине.

- У историјској науци сматра се првим озбиљним и најизразитијим чином побуне хришћана у важном периоду посртања Османског царства - појашњава Тутњевић.

Истиче да је буна била директан одговор на зулум и напомиње да је народ прије тога протестовао законитим путем и тражио заштиту од султана.

- Када то није користило, прихватио се ватре и кубуре. Важно је и то да је овај догађај помно пратила европска јавност и потом чинила напоре да турска управа у Босни буде приведена важећим европским политичким и културним нормама и напорима - каже Тутњевић.

Додаје да није ни чудно што су се потпуније вијести о поп Јовичиној буни из прве руке могле прво наћи у једним њемачким новинама, а тек одатле су пренесене у “Новинама Србским”.

- Тај отпор био је увод у даље, судбоносне догађаје из друге половине 19. вијека послије којих ће на основу Берлинског конгреса петовјековно ропство под Турцима коначно бити окончано - истиче Тутњевић.

Нејасна судбина

Каква је била судбина попа Јовице, никад са сигурношћу није утврђено.

Остало је записано да се једно вријеме скривао на Вучјаку и потом отишао у Србију. Док неки историјски извори тврде да је у Србији добио парохију и наставио да службује, историчар Алекса Ивић навео је у свом раду у овој буни да је попа Јовицу кнез Милош одмах у априлу 1834. године под пратњом послао у Цариград да му тамо суде.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.