Годишњица смрти Петра I Карађорђевића, омиљеног краља

Његова владавина (1903 – 1921), испоставиће се, била је период највећег успона савремене српске државе, вријеме великих ратних побједа од 1912. до 1918. и настанка нове државе 1. децембра 1918. године.

Настанком Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине СХС од 1921, постигнуто је након вековних тежњи и тешких борби, уједињење свих српских историјских и етничких земаља. 

Краљ Петар био је омиљени владар, држао се уздржано, скоромно, неупадљиво. Догодило се да је на престо ступио послије Мајског преврата 1903, када је угашена династија Обреновић.

Није то био тако пријатан момент како се на крају испоставило. Конкретно, крвави преврат, када су убијени Краљ Александар Обреновић и краљица Драга, маја, односно јуна 1903, ужаснуо је тадашњу Европу. Краљ Петар је према томе дошао на престо Србије у сјенци тешких оптужби и бројних захтјева званичника појединих европских земаља да учесници у преврату буду кажњени, а у сваком случају уклоњени са званичних позиција.

Са друге стране, поједини официри учесници завјере односно преврата 1903, у потоњем периоду понашали су се неретко недисциплиновано, самовољно, понекад и бахато.

Исто тако, за разлику од Обреновића, посебно краља Милана, али и Александра, нови краљ Петар Карађорђевић није се држао недодирљиво, није неговао слику монарха неприкосновене институције. Није био окружен никаквим сјајем нити ичим гламурозним.

Истина, управо због необузданости официра пучиста нови краљ није ни био у прилици да се понаша одлучније. Посебно је то било видно првих година послије преврата, али и доцније све до Првог свјетског рата.  

Краљ Србије био је од 1903, до 1918, а потом Срба, Хрвата и Словенаца, до смрти августа 1921. Истина, љета 1914, он је и формално препустио власт престолонасљеднику, потоњем краљу Александру, који је тада постао регент.

Краљ Петар I, ког је народ са дозом невJерице, па и ниподаштавања, имајући у виду оно што је окруживало његове претходнике на престолу Србије, називао, једноставно – Чика Пера, упамћен је по називу који је званично добио послије побjедоносних ратова – Ослободилац.

Његов насљедник, Александар, трагични краљ који је заправо на својим леђима изнио све побједоносне ратове од 1912. до 1918, посебно Свјетски рат, добио је тада назив -  Ујединитељ. И он је то заиста и био. Краљ Александар Карађорђевић створио је Југославију, највиши домет српских националних тежњи.

Петар Карађорђевић, рођен је у вријеме док је његов отац кнез Александар владао Србијом, у Београду љета 1844. Био је пето дијете кнеза Александра и кнегиње Персиде. Гимназију је окончао у родном Београду, да би се пошто је његов отац на основу одлука Светоандрејске скупштине 1858, протеран са престола, нашао у изгнанству. 

Школовао се надаље у Женеви, Паризу а потом и на знаменитој француској војној академији Сен Сир, коју окончава 1864.

Био је склон и литератури и умјетности уопште. Отуда бављење сликарством, фотографијом, која је тада била новитет, скуп и чудесан.

Био је уопште склон модерном, па и демократији, испоставиће се искрено. Отуда и његов често помињани превод знаменитог дјела "О слободи", Џона Стјуарта Мила, првобитно штампан у Бечу 1868.

Са друге стране, учесник је Француско пруског рата 1870/71, када добија и највише признање, Легију части. Како се неријетко помиње, био је једини европски владар који га је стекао на бојном пољу.

Такође као добровољац учествује у устанку у Босни 1875, гдје је водио један одред, под именом Петар Мркоњић. Отуда назив босанске варошице Мркоњић град, раније Варцар Вакуф.

Послије трагичног убиства краља Александар Обреновића, Скупштина Србије га је 15. јуна 1903. прогласила за краља. Има је тада 59 година.

Био је строго уставни владар, уздржан, без амбиција да се меша у међустраначка надметања око превласти, вјеран начелима демократије. У том смислу он је унео сасвим нову димензију у српски политички живот.

Уопште, период његове владавине потоња историографија описала је као период најчистије демократије у српској историји.          

Ту негдје, као и у видном економском успону, упркос бројним тешкоћама и незавидним међународним околностима, попут трговинског сукоба са Двојном монархијом или Анексионе кризе, лежи и разлог оновремене популарности Србије на ширем јужнословенском простору. За разлику од Аустроугарске, поготово Турске, које су биле земље још преовлађујућих феудалних форми, тадашња Србија је била земља остварених слобода.

У најтежим данима Првог свјетског рата, када је требало подићи морал исцрпљених војника одлазио је на прве линије фронта, храбрио и бодрио. Године 1915. стари краљ заједно са српском војском прелази преко планинских беспућа и врлети до јадранске и јонске обале.

Формално, на престолу се налазио до смрти августа 1921, као личност која је уживала опште уважавање, иако заправо већ годинама није владао.

Из личних средстава, с великим напорима, подигао је задужбину цркву Светог Георгија на Опленцу у Карађорђевој Тополи, гдје је сахрањен, он и други припадници породице Карађорђевић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.