Ранко Рисојевић: Треба нам закон о култури

Треба нам закон о култури на нивоу РС. Ниједан умјетник код нас нема пензију по угледу, рецимо, на Србију. С друге стране неки спортисти имају. Одакле та разлика? Ниједан умјетник није проглашен слободним, јер ми немамо такве одреднице.

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Ранко Рисојевић, члан Сената Републике Српске и добитник бројних књижевних награда као што су "Бранко Ћопић", "Лаза Костић", "Печат вароши сремоскокарловачке", "Скендер Куленовић" и "Кочићева награда".

* ГЛАС: Жири из ФБиХ, у чијем саставу су Енвер Казаз, Миле Стојић и Мухамед Џелиловић, колегама из РС замјера да су својим избором аутора за десет романа модерне књижевности из БиХ, који би требало да буду објављени у оквиру едиције "Сто словенских романа", капиталног пројекта Форума словенских култура, да су предложили писце "који не одговарају босанском духу". Шта Ви кажете на такав потез и може ли критеријум бити да писац мора да одговара духу неког народа или државе? 

РИСОЈЕВИЋ: Нисам до краја упознат са свим процедурама у вези са овим избором тако да не могу квалификовано о томе да говорим. Истовремено, као писац чији је роман узет у обзир и "није споран", могу само да жалим што се и у књижевности, односно умјетности, дјела посматрају супротно оној латинској "не ко, него шта". Слично је било прошле године у Француској, код обиљежавања годишњице великог писца Селина. Он је био пронацистички опредијељен у Другом свјетском рату, антисемита, тако да су једни били за прославу, други нису, али нико није оспоравао његову генијалност. Код нас се, такође,  у сликарству форсирају она дјела "која критички говоре о протеклом рату", што је, по мом мишљењу поразно за све оне младе умјетнике који на сликарство гледају првенствено као сликарство. Дакле, критичарима и професорима остављам да ураде свој дио посла када је у питању представљање књижевности БиХ у свијету, али и овдје, код нас, за по кући, како се то колоквијално каже. Без успостављања вредносних критеријума друштво плута као брод лудака чак и по мртваји, камоли по олујама.   

* ГЛАС: И раније сте упозорили да већ годинама имамо лажно представљање БиХ у којем уопште нема критичара, пјесника или прозаиста из РС, јер селектори бх. продукције игноришу све што се напише у РС?

РИСОЈЕВИЋ: Слично сам говорио и прије рата, борећи се против синдрома репрезентативног града који уништи све што није он. То је преузето од Француза, који су тако дотукли своју регионалну књижевност. Слично је било 1918. када је све похрлило у Београд, потом послије 1971. у Сарајево, итд. Сада је

то вишеструко горе. Ми у РС имамо одличне пјеснике и солидне прозаисте који имају проблем у комшилуку, који их често не види као своје иако се заричу да су они за "цјеловиту БиХ" или за српску књижевност у Београду. Тако смо ми овдје често сами и несхваћени, што отежава афирмацију младих и они бјеже углавном у Србију. Посљедњи је случај са Радомиром Митрићем, изузетним талентом. Говорио сам о том односу често, посљедњи пут везано за језик у Тршићу. С једне стране боснизација, у којој је установљен нови језик, нова књижевност, по моделу Мухамеда Филиповића. То је за Србе неприхватљиво и они одричу право тзв. ексклузивним Бошњацима да они диктирају услове под којима ће бити представљени српски писци у свијету као завичајни у БиХ. Слично је и са хрватским књижевницима о чему је најбоље писао Жељко Иванковић. Хоћу још једном да истакнем поезија у РС је данас најбоља у БиХ. С друге, београдизација српског културног простора. За такав приступ карактеристично је оно старо: Што се с Авале не види није српско.

* ГЛАС: Посебно сте били револтирани селекцијом за награду "Меша Селимовић" а академик Твртко Куленовић је неузимање у обзир, не само књижевника из РС него и других градова у региону, оправдао недовољном заинтересованошћу издавача и писаца за награду. Да ли је то тачно? 

РИСОЈЕВИЋ: Није у питању незаинтересованост него негирање квалитетних дјела у РС. Истовремено се дјела сарајевских писаца представљају као европска. Нажалост и европска критичка јавност је "насјела на ту подвалу" као што су дојучерашњи слависти прихватили преко ноћи босански језик као насљедника укинутог српскохрватског језика. Није у питању став Срба према БиХ и њеним атрибутима државности и слично, него негирање умјетничких вриједности и одсуство језичке и књижевне европске науке. На та је питања одговорила и Сњежана Кордић својом изврсном књигом. Ако правиш антологију или избор најбољег онда не можеш рећи да нешто ниси знао ни видио, јер ти је једина дужност да то знаш и видиш.

* ГЛАС: Како видите стање у култури овдје? Колико су републичке и локалне власти спремне да подрже културне институције, пројекте, појединце?  

РИСОЈЕВИЋ: Сада сам у пензији, први пут истински уживам у статусу писца. Институционалне проблеме препустио сам млађима, од њих очекујем да одговоре на свој начин на постављена питања. Ја сам то покушавао четрдесет година и резигнирано дигао руке од свега тога. Нека то буде мој одговор. Или још боље, нова дјела су најбољи одговор.

* ГЛАС: Има ли РС државне умјетнике, писце, режисере?

РИСОЈЕВИЋ: Мислим да нема. И добро је што нема. Добро би било да се наши умјетници осјећају способним да стварају у свим условима, били они добри или лоши, с фаворизовањем оних или ових. Тога је увијек било и биће, јер је такав живот. Волио бих да се држава и њена администрација мијешају у културу онолико колико је то неопходно, као, на примјер, у Словенији. Тамо је заиста све уређено онако како то захтијева једна мала европска земља која жели да заштити свој језик, своју умјетност, књижевност првенствено. Дотира се оно што треба да се дотира, преводи се много, иако њихова књижевност није много изнад наше. Напросто, то је уређена земља у сваком погледу.

* ГЛАС: Да ли се слажете са оцјенама да РС има велики број фестивала, а мали број умјетника?

РИСОЈЕВИЋ: Фестивали су потребни, јер на два начина дјелују позитивно. Прво, подстицајни су ако својим квалитетом помажу нашим умјетницима да се оријентишу и усмјере према бољем. С друге стране, задовољавају потребе културних "конзумената" за оним дјелима која не би без фестивала видјели. При томе треба имати у виду да смо ми мала земља, с малим буџетом, и не треба нам грандоманија. Будимо скромни и селективни, то је једини могући критеријум. Фестивал није мјесто гдје ће се неко показати, него мјесто гдје ће нешто показати или видјети. Добар примјер је овогодишњи Фестивал позоришта за дјецу у Бањалуци гдје смо видјели неколико великих представа.

* ГЛАС: Да ли је излаз у усвајању својеврсне културне стратегије. Члан сте Сената РС, као и други бројни српски ствараоци. Да ли сте икада разговарали о томе?

РИСОЈЕВИЋ: Као и све области друштвеног живота и култура тражи да буде уређена, онако како то захтјева европска стратегија. Треба нам културни компендијум за представљање Европи, то је на нивоу БиХ. Треба нам закон о култури на нивоу РС. Ниједан умјетник код нас нема пензију по угледу, рецимо, на Србију. С друге стране неки спортисти имају. Одакле та разлика? Ниједан умјетник није проглашен слободним, јер ми немамо такве одреднице. Не постоји заштита малих ауторских права, али ни оних већих. Код нас постоји пиратерија на свим нивоима. Ја у овом одговору наводим само оно о чему се свакодневно пише и то није никакво моје откриће. Питање је увијек једноставно: Ко у држави брине о томе? Ко штити грађанина писца и помаже му у његовој улози културног мисионара?

* ГЛАС: На Сајму књига у Београду на штанду Републике Српске, промовисали сте књигу поезије "Ти, Фуга живота". О каквом дјелу је ријеч?

РИСОЈЕВИЋ: "Ти, Фуга живота" је класичан пјеснички солилоквиј, дакле, разговор са самим собом дат као низ монолога упућених пјесниковом другом ја које је преобраћено у ствараоца његовог свијета. На тај начин показује се домен поетског, лични свијте који се нуди вањском свијету да с њим подијели живот, радост и тугу. Ако се има у виду моја претходна књига пјесама, "Ишчезнуће", која је сва у знаку губљења драгих бића, онда је ова у знаку ероса, стварања, одупирања танатосу. Јер, живот је увијек такав, у том вјечном двојству таме и свјетла, рађања и умирања. У овој је књизи нагласак на стварању, ма какво оно било - увијек напорно, увијек испочетка, као да прије нас ништа стварано није. То је стално обнављање саме поезије као обнављање свијета, јер суштина поезије и јесте у томе да изнова ствара и не описује. Отуда, како ја видим, неспоразуми са оном поезијом која за свој циљ има описивање прошлости и садашњости. То је првенствено задатак прозе. Као писац обје ове књижевне врсте то сасвим јасно одјељујем међусобно.

* ГЛАС: Шта Вас је највише заинтересовало на Сајму?

РИСОЈЕВИЋ: Ове године ја сам пажњу више посветио штанду Републике Српске него осталим излагачима из простог разлога што сам учествовао у више наших промоција.  Охрабрујуће је да смо се представили на прави начин, да су у питању књиге, часописи и алманаси, научна дјела, вриједна пажње и ширег круга потенцијалних читалаца. Погледао сам, наравно, и оно што нуде остали издавачи, престројавање "у ходу", преводна дјела (често веома траљаво преведена, са многим грешкама), и видио да се наша публика највише реферише према тривијалној књижевности, што је посвједочио ред пред штандом госпође Хабјановић, или дјела "извикана" само стога што их је написала позната списатељица Џоана Роулинг. "Службени гласник" и "Завод за уџбенике" Србије су издавачи за примјер. Али има и малих издавача који су изврсни, на примјер Књижевна општина Вршац, издавач одабраних пјесничких и мањих прозних књига, гдје је била зачуђујућа продаја управо поетских дјела. На прво мјесто ставио бих ипак новог Нобеловца, Мо Јана и његову прекрасну књигу "Велика недра и широка бедра" у издању малог издавача "Порталибриса". Истински уживам у тој књизи, у изузетној љепоти текста о чему извикани писци бестселера могу само да сањају. Препоручујем сваком љубитељу књижевности да набави ово велико дјело. Такође, нашег Милована Марчетића са изврсно, господски написаном књигом приповједака, "Записи на снегу".

"Бескућник"

* ГЛАС: Послије објављивања романа "Господска улица", који је друго дјело у Вашој трилогији, послије романа "Симана", најавили сте и трећу књигу "Бескућник". Када можемо очекивати да се појави "Бескућник"?

РИСОЈЕВИЋ: "Бескућник" је стављен у "погон" истовремено када и претходна два романа, али пролази кроз различите врсте зрења. Потрајаће рад на њему, јер се у први план "угурао" роман "Наполеонов мост", који говори о граници на Уни, сада актуелној, која је увијек била актуелна. То је једна прича врела до усијања. Наша прича, која већ дуго чека да буде завршена. То је мој начин рада. Све приче сам као нацрте започео седамдесетих година, и оне у мени пролазе различите фазе зрења. Наравно, оне се пиранделовски боре за првенствено. Сада су на реду моја три Петра, Пјер Француз, Петар Хрват и Перо Србин. Пјер је инжењер који гради мост 1810. године. Остала двојица су наши савременици. Па шта им Бог да и јуначка срећа.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.