Дејан Милојичић: Наука је у нашим генма

Каже то у интервјуу за "Глас Српске" професор др Дејан Милојичић, предсједник престижног Друштва за рачунарске науке, под окриљем најмоћнијег и најмногољуднијег научно-стручног инжењерског удружења на свијету - Института електро и електронских инжењера (IEEE).

Милојичић је од Института "Михајло Пупин" у Београду, преко Њемачке, захваљујући знању и раду стигао до компаније "Хјулит Пакард" (ХП) у Пало Алту, гдје је данас менаџер.  До сада је објавио двије књиге, 120 научних радова, укњижио 11 признатих патената… И ту, наравно, не намјерава да стане.

* ГЛАС: Изабрани сте за предсједника Друштва за рачунарске науке, под окриљем најмоћнијег и најмногољуднијег научно-стручног инжењерског удружења на свијету - Института електро и електронских инжењера (IEEE). Шта су ваши задаци као предсједника и шта су тренутно приоритети Друштва?

МИЛОЈИЧИЋ: За мене ово руководеће место је пре свега обавеза према читавом друштву инжењера. То друштво се састоји од око 75 хиљада активних чланова, али много више инжењера, истраживача и програмера имају користи од друштва за рачунарске науке. То подразумева многе аспекте друштва, као што су публиковање радова у многобројним часописима (13 магазина и десетак трансакција), одржавања више од 200 конференција, креирање многобројних стандарда, професионалне и едукативне активности, и тако даље. То је и обавеза према самом друштву, помоћи му да се развија и унапређује током непрекидног технолошког развоја.

* ГЛАС: Од Института "Михајло Пупин" у Београду стигли сте до компаније "Хјулит Пакард" у Пало Алту?

МИЛОЈИЧИЋ: Институт "Михајло Пупин" ми је остао у посебном сећању. Тамо сам, како каже наш народ, испекао занат након што сам завршио Електротехнички факултет у Београду. Многа знања сам стекао управо тамо радећи на веома интересантним пројектима. У Институту сам започео заједно са програмом "Тим", који је тада опремио поштанске штедионице и банке широм целе тадашње Југославије, као и неколико земаља источне Европе. Процењујем да смо тада веома мало заостајали за западном технологијом а по знању, ентерпренерству и иновацији, Институт је тада био у рангу успешнијих стартуп компанија у Силиконској долини. На рачунарима "Тим" сам магистрирао на Електротехничком факултету. Пошто сам истовремено радио, сећам се да сам тезу писао изван радног времена, пре и после посла. Радни дан ми је почињао у четири ујутро, а завршавао се у осам увече. Одобрен ми је докторат на Електротехничком факултету, али сам се и пријавио за стипендију у Немачкој. После добијене стипендије сам имао понуде са више немачких факултета да тамо искористим стипендију, професор Јуерген Нехмер са факултета Кајсерслаутерн ме је позвао да их обиђем пре него донесем одлуку где да студирам. Финансирао ми је посету његовом факултету, а том сам приликом обишао још један институт, GMD, недалеко од Бона. Интуиција ме је навела да изаберем Кајсерслаутерн. Пошто сам већ имао пријављену тезу у Београду, тачно сам знао шта хоћу да постигнем и радио сам вредно, сваког радног дана од пет ујутро до пет увече, суботом пре подне и викендом када год сам био слободан. Професор је ценио мој рад и понудио ми је да останем код њега на катедри и да тамо покушам да докторирам. Током студија сам активно сарађивао са институтом OSF у Греноблу и тамо сам желео да се запослим после доктората, међутим тамо нису имали отворених радних места, али су имали у главној локацији у Кембриџу, МА у Америци. Када сам докторирао добио сам понуду и са универзитета у Аацхену, једне од најстаријих институција у Немачкој,  али ми се чинило да су могућности у Америци далеко веће. На источној обали сам провео пет година и када је та организација почела да се смањује прешао сам у ХП Лабораторију где сам и данас после скоро петнаест година. Скоро све време сам се бавио различитим врстама системског софтвера али примењеним у многим областима, од клијената (телефона и малих рачунара) до великих рачунара и Cloud Computing.

* ГЛАС: Неколико посљедњих година Ваш је рад усмјерен на развој Open Cirrusа.  На чему све сада радите?

МИЛОЈИЧИЋ: Тренутно радим на системском софтверу за следеће генерације рачунара. Такође сам заинтересован за Exascale Computing, што је следећа генерација рачунара високих перформанси (ХПЦ). Од посебног интереса је смањивање потрошње енергије, које је лимитирано на 20 MW. О осталом ћу када постигнем резултате.

* ГЛАС: Важите за једног од највећих познавалаца Cloud Computingа?

МИЛОЈИЧИЋ: Cloud Computing се већ увелико примењује, велики број компанија нуди своје сервисе у Cloud Computingу, и јавне и приватне. Државне организације и многе друге приватне фирме се одлучују за приватни Cloud Computing. Тако да је за истраживаче то већ неко време "застарела вест". Много њих се сада бави са великим подацима (Big Data), посебно са анализом тих података и предвиђањем. Свакако Cloud Computing и даље има велику примену јер помаже и за складиштење огромне количине података и обезбеђује њихово процесирање. Један од извора нових података су сензори, повезани у такозване Интернет ствари. Смештање и обрада података је највећи проблем којим се данас баве научници.

* ГЛАС: До сада сте објавили двије књиге и 120 научних радова у најпознатијим часописима, укњижили 11 признатих патената и 22 пријављена. Припремате ли нешто ново?

МИЛОЈИЧИЋ: Мислим да ћу идуће три године провести највише посвећујући пажњу IEEE. То је у ствари скоро цео један нови посао, поред посла који већ имам у ХП и од којег живим, тако да ћу имати веома мало времена за било шта друго. Радим са неколико студената и углавном ћу са њима објављивати радове, а патенти наравно долазе као последица посла. Тешко је предвидети када ће нове идеје доћи, а поготово оне које су иновативне и примењиве у пракси.

* ГЛАС: Предајете и на Калифорнијском универзитету у Сан Хозеу? 

МИЛОЈИЧИЋ: На San Jose State Универзитету предајем предмет Cloud Management, на постдипломским студијама. То су студије којима присуствују инжењери из Силиконске долине запослени у највећим фирмама, али и млади студенти који су тек завршили редовне студије. То је настава из области Cloud Computing и виртуелизације, програм који сам ја заједно са неколико лидера из Силиконске долине помогао да се успостави пре неколико година. По свим сам мерилима ђак Електротехничког факултета и посебно покојног професора Марјановића. Када погледам уназад, све технологије које су у то доба предаване застаревале су веома брзо, а приступ инжењерству, науци који нам је он уливао, остао је вредан заувек. У том погледу професор Марјановић био је непревазиђен, много бољи од свих професора које сам видео широм света. Тако се и ја трудим да научим студенте да приступе проблемима на прави начин, да нешто ново сами науче и допринесу током курса, а не да само уче да положе тај један испит. Велики део курса се састоји у пројектима где добијају мало дефинисане проблеме на којима треба да раде. После тога деле искуство између себе. Проблеми су стварни, често их узимам са посла. 

* ГЛАС: Са којим све институцијама у Србији сарађујете и на које начине? Сарађујете ли са неким установама у Републици Српској?

МИЛОЈИЧИЋ: У Србију долазим бар једном, а често и више пута годишње. Прошле године сам на пример био четири пута. Понекад одржим предавање или посетим неку од институција. Прошле године сам посетио Електротехнички факултет и Факултет организационих наука. Ранијих година сам обилазио Институт за физику и Институт "Михајло Пупин". Нисам имао сарадњу са институцијама у Српској, али бих волео да имам.

* ГЛАС: Иду ли Србија и регион "у корак са свијетом" када је ријеч о најновијим технолошким достигнућима у области информационих технологија?  

МИЛОЈИЧИЋ: Када сам ја почињао, Србија је била у корак са светом, истраживачки институти "Михајло Пупин", Винча, Институт за физику и многи други, радили су на пројектима који нису много заостајали иза оних у Америци и Европи. Највећи разлог за то су наши људи и стручњаци, али и они који користе производе, дакле цело тржиште. По природи, ми Срби смо скоро сви иноватори, неки су научници а неки на нови начин користе те иновације.  У свету су Срби познати као добри програмери и истраживачи. Ако погледате најбоље часописе и конференције, на скоро сваким од њих се налазе радови наших људи. Оно што можда највише одише оптимизмом је то што наши људи то често постижу уз веома мале инвестиције, у тешким условима, често, што наш народ каже, уз помоћ штапа и канапа. Замислите шта је све могуће једног дана када инвестиције постану доступне. Рат нас је доста успорио у областима где су инвестиције неопходне, за уређаје које је било потребно купити. Међутим, оно што нам иде на руку је да се производна технологија све више оријентише на софтвер, програме. За то су довољни просечни рачунари и мрежа за приступ подацима. Колико видим, наши факултети активно учествују у конкурсима у Европи и ја очекујем процват наше науке у скорашње време. Мислим да ако већ нисмо, онда ћемо веома скоро ухватити корак са Европом, а убрзо после тога и са Америком. За фудбал и политику ће нам требати можда мало више времена али искрено се надам да ће наш победнички менталитет и ту помоћи.

Фудбал

* ГЛАС: У биографији наводите и да сте већ петнаестак година фудбалски тренер?

МИЛОЈИЧИЋ: Почело је тако што сам тренирао своје две ћерке, сваке године другу, да би имале прилику да раде и са другим тренерима. После су оне одрасле и отишле на факултете, а ја сам наставио да тренирам децу и омладину. Када сам извео своју генерацију фудбалерки, пре пет година, прешао сам да тренирам дечаке. Успут сам се школовао за тренера и завршио највиши аматерски степен за тренирање омладине (национална лиценца, такође имам и професионалне лиценце, али нижег степена). Неколико година сам тренирао тимове и у професионалном клубу, али сам се вратио у аматерску организацију. Волим тренерски посао и веома сам му посвећен. Недавно сам, на пример, наручио двадесетак нових књига о свим аспектима тренирања, овог лета планирам да идем на нови курс за професионалну лиценцу. Читав концепт учења и напредовања ми се свиђа, међутим највеће задовољство је када успете да научите играча новим техникама, када видите како су напредовали индивидуално и као тим. Освајао сам турнире и лиге, али моје мерило је увек било колико играчи напредују и колико се труде на терену. У многим погледима посао тренера је сличан послу менаџера у ХП-у као и председника у IEEE, да мотивише друге да достигну нове нивое. За сва три посла неопходно је узајамно поверење, стварање тима, пуно вредног рада и тренирања, а онда је скоро све могуће достићи.

IEEE

Дејан Милојичић је надмећући се крајем прошле године за високи положај против Дона Шејфера, бившег главног уредника издаваштва Рачунарског друштва и некадашњег члана Управног одбора, освојио је 981 глас више - 3.811 (57,3 одсто) према 2.830 (42,3 одсто).

Иначе, Никола Тесла био је потпредсједник IEEE, а Михајло Пупин предсједник.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.