Александар Ђуричић, аутор књиге “Глоги”: Глоговац је био мјерна јединица за част и поштење

У књизи Ђуричић открива и зашто је Глоговац одбио Анђелину Џоли, а прихватио да буде Дража Михаиловић, шта му је значила Црвена звезда и које су све страсти овог глумца, поред мотора, игре тавла и кувања, још опсједале. О свему томе у овом упечатљивом књижевном дјелу приповиједају Војин Ћетковић, Наташа Нинковић, Аница Добра, Жарко Лаушевић, Раде Шербеџија, Никола Ђуричко, Вида Огњеновић, Никола Пејаковић, Паоло Мађели, Јагош Марковић, Александар Поповски, али и жене с којима се волио, кумови, пријатељи, људи који су били са њим када није био на сцени, када се саплитао о сопствени таленат и када му је требало снаге да се попне на глумачки трон, с којег никада није сишао.

ГЛАС: Како сте дошли на идеју да напишете ову књигу?

ЂУРИЧИЋ: Некако се десило, условно речено, спонтано. Размишљајући шта да радим, после доста успешне књиге “Тајне славних Срба”, мој издавач “Вукотић медија” је сматрао да то треба да буде нека биографија. То нисам радио јако дуго, још од Паје Вуисића и књиге “После фајронта”. Једног дана ме је позвала главна уредница “Вукотић медије” Дубравка Вујановић и питала: “Шта мислиш о Небојши Глоговцу?” Рекао сам: “Све најбоље”. И то је вероватно најбрже склопљен пословни договор у новијој историји. Онда је уследило једногодишње истраживање живота и смрти вероватно највољенијег српског глумца. Разговарао сам са седамдесетак људи из његовог непосредног окружења. Никада се у животу нисам толико смејао и плакао радећи нешто. Била је то својеврсна вртешка емоција на Глогијев начин. И одмах је настао прави књижевни бум. Први тираж је плануо за четири дана. То се ретко догађа.

ГЛАС: Књига поред приватног и професионалног живота истражује и збивања иза кулиса када је ријеч о Небојшиним филмским и позоришним улогама.

ЂУРИЧИЋ: Књига је својеврсна антологија глуме, боемије и уметности живљења. Ту је исписана незванична историја његових позоришних и филмских улога, а било их је баш доста. Непоновљиве су приче о томе како су настајале култне представе “Тамна је ноћ”, “Буре барута”, “Хадерсфилд”, “Хамлет”, како је улазио и излазио из улога у филмовима “Убиство с предумишљајем”, “Небеска удица”, “Клопка”, “Устав Републике Хрватске”... Открио сам да је Глоговац био својеврсна мерна јединица не само за глуму, већ и за част и поштење. Ова књига слави и пријатељство, искреност, неке категорије које су у овим смутним временима запостављене. Емоције од којих можда не може луксузно да се живи, али може врло садржајно. 

ГЛАС: Да ли вам је познато зашто је Глоговац одбио да заигра у редитељском дебију Анђелине Џоли “У земљи крви и меда”, а који говори о рату у БиХ, али и прихватио да буде Дража Михаиловић у серији “Равна Гора” Радоша Бајића?

ЂУРИЧИЋ: Врло је специфичан начин на који је Глоговац бирао улоге, никада новац није био пресудан. Рецимо, као првак Југословенског драмског позоришта имао је 15 представа месечно, скоро свако вече је био у позоришту, а дешавало се, а то ми је причала Тамара Вучковић, управница позоришта, да нема пара да оде код фризера. Ни тада није прихватао тезге, пинкоидног карактера, које су му непрестано нуђене. Говорио је: “Може и без шишања”. Знао је да прихвати и улоге без новца, само зато што му се свиђа сценарио или редитељ. Тако је било у једном од његових последњих филмова “Мој јутарњи смех.” Анђелину Џоли је одбио из чисто професионалних разлога, нису хтели да пошаљу цео сценарио јер су таква правила те холивудске продукције, већ само његов део. А он није хтео да учествује у нечему чију целину не зна. Показало се да је био у праву јер то је, чак иако занемаримо пропагандне ставове, јако лош филм. Улогу Драже Михаиловића је прихватио, то ми је причао његов отац Милован, Требињац, свештеник, јер је то сматрао својим дугом према прецима, који су сви до једног били у четницима. На крају није био задовољан како је цела та ствар испала. И када би га отац Милован, поносан што је играо Дражу, питао како му се чини, само би процедио: “Ма, пусти...”.

ГЛАС: Био је и велики фан Црвене звезде, шта му је она значила, те које су га још страсти опсједале? Негдје сам прочитао да је волио играти тавлу, али и да су мотори и кафана били нешто незаобилазно у његовом животу.

ЂУРИЧИЋ: Он је, пре свега, био велики фан живота, а у тај живот, који је по нашим мерилима трајао 49 година, а заправо то је било више од 100 година рачунајући шта је све урадио - стало је баш свашта. И љубав према Црвеној звезди, и тавла, које сам пишићу ову књигу савладао, и страст према сулудој вожњи. И оно што се мени највише свиђа - непоновљиви смисао за хумор. Волео је да се смеје, да засмејава, да се вербално мачује. Небојша је био човек изненађења. Знао је да бане, ненајављено, код кума Војина Ћетковића у викендицу у Чортановцима. Једном га је Војин спазио како прилази кући на мотору, а за вратом је имао свеже заклано и очишћено јаре. “Са тим јаретом око врата возио је мотор”, помислио је Војин и прво питање је било: “Јеси ли нормалан?” “Јесам, поклонили су ми ово јаре неки људи у Инђији. Сада ћемо направити сач”. И кренули су у акцију, само је мањи проблем био што нису знали како се то ради. Истранжирали су га и онда су звали Јосифа Татића, који је звао Драгана Кићановића, а овај кувара из свог ресторана, па им је он давао упутства. Када је после неколико сати јело било готово, само су се погледали - њих двојица сами са толиким јаретом испод сача. Тада су позвали екипу, између осталих младе колеге Стефана Бундала и Дејана Дедића: “Шта радите? Требају нам две стрвине, једна од 200, друга од 100 кила да дођу да прождеру ово што је остало”.

ГЛАС: Да ли је истина да је осам пута полагао возачки, те да је обожавао брзу вожњу која је његове сапутнике знала доводити и до лудила?

ЂУРИЧИЋ: Истина је, осам пута и то у Панчеву, граду где семафор није саобраћајни знак, већ место за обрачун. Када причају о томе како је возио кола или мотор, његови сапутници имају мало речи, више су то неки уздаси, гримасе, колутање очима или незадрживи смех. Војин Ћетковић тврди да је Глоговац човек који је вероватно највише пута остао без горива у колима, и то баш на Панчевачком мосту. Не сећа се колико је пута ишао усред ноћи да му однесе канту са бензином. Тома Паликовић је син чувеног југословенског рели возача Јовице и одрастао је на мотору и у колима. У петој години је добио први прави мотор и од тада је то било његово природно окружење. Навикао је на брзину и не плаши се. Али чини му се да је током једне вожње од кафића “Кројач” до “Маракане”, када је Небојша јурцао да не закасне на утакмицу, остарио 20 година. Небојша је обилазио аутобусе, тротоар му је био као писта, пролазио је кроз црвено, објашњавао се са пандурима који су претили хапшењем све док није скинуо кацигу. Онда је пролаз био слободан. И глумац Бојан Димитријевић један је од ретких који се усуђивао да седне са њим на мотор. “После сваке те вожње био сам у искушењу да клекнем, пољубим земљу и кажем: 'Добро је, још ћемо живети'“, каже Бојан Димитријевић.

ГЛАС: Постоји и анегдота у вези са његовим стопирањем, можете ли појаснити о чему се ради?

ЂУРИЧИЋ: Стопирао је бар три пута недељно. То је била панчевачка традиција, гомила младих људи путовала је и дању и ноћу стопирајући. Тако се превозио и као школарац, у драмску групу, а после на студије психологије и глуме. Никада није имао непријатности, али јесте много догодовштина. Ашхен Атаљанц је живела са баком и деком у Панчеву и упознали су се стопирајући из Панчева до Београда. Он је ишао на факултет, а она је већ радила у позоришту. Тако су путовали заједно, а и почели су да се друже. Делили су лепе успомене, младалачке страсти и уметничка узбуђења, али је камен темељац њиховог пријатељства био тај чувени стоп. Врло брзо је на том месту, где су стопирали, освануо графит: “Боље на допу, него на стопу”.

ГЛАС: Успјели сте разговарати и са његовим оцем. Како је изгледао тај сусрет?

ЂУРИЧИЋ: Јако тешко је било да скупим снаге да позовем оца који је надживео свог сина. И то каквог сина! А сам разговор са Милованом Глоговцем у стану у Панчеву, где је Небојша стасавао, је текао без иједне сузе. Херцеговац је то, свештеник. Људина. Невероватну снагу има тај човек.

ГЛАС: Ваша претходна књига “Чуваркуће - удовице писаца” се бавила животима неких од највећих српских писаца.

ЂУРИЧИЋ: Све те жене, које су живеле са највећим југословенским писцима, су заправо хероји. Оне су теглиле њихову славу, држале их будним и увесељавале им живот. Рецимо, супруга Борислава Пекића, Љиљана, је радећи као архитекта у Лондону издржавала пет година породицу јер у то време нико није хтео да штампа Пекића. Надљудске напоре је имала жена Либера Марконија у његовој љутој борби са алкохолизмом. Павићева супруга Јасмина Михајловић бдела је над стварањем “Хазарског речника”. Слично су својим мужевима биле посвећене и госпођа Капор, супруге Оскара Давича, Мике Оклопа, Антонија Исаковића, Ђорђа Лебовића, Петра Крдуа, Мирка Ковача... Оне су бринуле о њима, неретко биле брана од свих ветрометина које су тада шибале југословенском литерарном сценом. Биле су уз њих када су били на врхунцу, али и када су се саплитали о сопствени таленат и када је изгледало да њихове књиге никада неће угледати излоге књижара.

ГЛАС: У овој књизи Ви откривате и детаље убиства прве жене Бранка Ћопића?

ЂУРИЧИЋ: То је детаљ из приче о великом драмском писцу Ђорђу Лебовићу. Њега су непознати људи збуњивали, комшије у лифту је гледао као случајне пролазнике. Није препознавао физиономије. Није се јављао ни комшиници у стану преко пута у Маршала Толбухина, Јели Перовић, првој жени Бранка Ћопића, уредници у једној издавачкој кући. И она се пожалила његовој супрузи Злати Лебовић, која ми је о томе причала: “Жалила ми се Јела да је не поздравља када се сретну. Она је имала неког младића, љубавника и то је била бурна веза. Хтела је да га се реши и сваки пут када се посвађају, она промени браву, тако да су на њеним вратима биле четири браве. Једне летње вечери Ђорђе и ја смо читали до касно, били су отворени прозори. Одједном је Ђорђе устао унезверен и рекао: 'Овде се нешто десило, чуо сам крик, типичан када убица задаје ударац жртви'. Гледала сам га чудно, не верујући шта прича. Био је упоран: 'Ја то знам, то сам толико пута чуо у логору'. Устанем и погледам кроз прозор, видим пераче улице: 'Сигурно је неко поливен шмрком па је дрекнуо'. Престао је да ме убеђује, наставили смо са читањем и легли. После пола сата, сат зачуло се звоно на вратима. Био је то инспектор полиције: 'Жена преко пута вас је убијена. Убица ју је избо ножем и позвао телефоном хитну помоћ'. Инспектор је тражио да Ђорђе уђе у стан да направе записник, али он је одбио и рекао: 'Не могу да гледам крв'“.

ГЛАС: Доста пажње у јавности изазвала је и Ваша књига “После фајронта” о легендарном Павлу Вуисићу. За његов живот везане су многе анегдоте.

ЂУРИЧИЋ: Мали нам је овај простор за све догодовштине Паје Вуисића. Оно што је одјекнуло као бомба када је изашла књига је да Паја и Чкаља нису разговарали ван кадра. Благо речено, нису се подносили. За Пају је Чкаља био глумац који “шмира”, а Чкаљи је Пајин карактер био неподношљив. Када је требало да снимају наставак “Камионџија”, Паји се то није радило, али је хтео да доврши своју викендицу, па је зацепио цену од - како је он говорио - 100 мелеона. Продуцент је прихватио, а Чкаљу су добили за хонорар од 50 милиона. Када је Паја то чуо, условио је продуцента: “Нема снимања док Чкаља не добије исто колико и ја”. Тако је и било. И то је велика прича о пријатељству два човека која приватно нису разговарала.

Космичка правда

ГЛАС: Промоцију ове књиге, а у организацији Агенције “Вентуро”, планирали сте и у Српској?

ЂУРИЧИЋ: Градишка, Лакташи, Теслић и Бањалука су места која ћу посетити од 22. до 25. марта. И то су заправо прве званичне промоције ове књиге. И некако ми се чини да ту има и неке космичке правде да прве промоције књиге “Глоги” буду баш у РС, на територији где је рођен. Јако сам узбуђен, делом јер ће ми то бити прво путовање после више од годину дана, а још више што ћу срести нове људе и упознати градове у којима, сад ме је мало срамота али изговорићу, никада нисам био.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.