Како ће завршити криза коју је изазвао Валентин Инцко: Сада не смије бити повлачења

Није никаква новост, ни мудрост рећи да је “народ кратке памети” и да му политичари вјешто намећу теме и креирају ставове, па зато није згорег подсјетити на неке од тих “крупних” политичких прича које су у јавности представљане готово као апокалипса и питање бити или не бити, да би их се данас сјећали само ријетки хроничари времена. Ако бисмо се вратили у прве послијератне године, свакако бисмо се присјетили криза у вези са заједничким пасошима и препирки тадашњег српског члана Предсједништва БиХ, данас покојног Момчила Крајишника, о милиметарској величини слова којима ће на пасошу писати Република Српска. У то вријеме та тема и то питање је било постављено и представљено као питање опстанка или нестанка Републике Српске.

Како и када тачно се касније са пасоша потпуно изгубио назив Српске нико не зна са сигурношћу да каже, али то је само једна од тема која служи као илустрација да бацање политичких бомби није резервисано за актуелне политичаре.

Таквих прича и тема је било и биће и зато ћемо се ограничити само на 12 и по година владавине донедавног високог представника у БиХ Валентина Инцка. При томе акценат није искључиво на кризама које је он изазвао, али свакако је био дио политичког декора у којем су у појединим случајевима бенигна и техничка питања представљана готово као питања живота и смрти.

Овај аустријски дипломата на чело ОХР-а дошао је у марту 2009. године, а на прсте једне руке могу се избројати учесници јавног живота који ће се на прву сјетити да је једна од његових првих одлука она о поништавању закључака Народне скупштине Републике Српске у вези са “Информацијом о ефектима преноса уставних овлашћења са Републике Српске на институције БиХ”.

Робустан став тадашње и данашње владајуће коалиције у Српској и неприхватање одлуке новоименованог високог представника неодољиво су подсјећали на данашње политичко јединство и званичне ставове Српске у вези са посљедњом Инцковом одлуком којом је наметнуо измјене Кривичног закона БиХ о забрани негирања геноцида.

Професор бањалучког Факултета политичких наука Ђорђе Вуковић, не штедећи бившег високог представника, критику ипак упућује на рачун домаћих политичара.

- Иако би најлакше било коментар о дванаестогодишњем мандату Валентина Инцка сажети у максими “финис цоронат опус” илити “конац дјело краси”, па закључити да је његова мрљава мисија протекла наизмјенично у активном и пасивном антагонизму са политичком вољом српског народа, ипак је за интерес јавног мњења и националне политике, поред поступака проказаног Бечлије, кудикамо значајније критички разматрати и оно што су радили и домаћи фактори - каже Вуковић за “Глас плус”.

Расподјела снага

Према његовим ријечима, добрим дијелом Инцковог мандата Републици Српској у прилог је ишла геополитичка ситуација и међународна расподјела снага, а и Србија је значајно поправила свој положај у односу на деценију уочи Инцковог доласка. Он каже да је то био период када се бонска овлашћења нису могла олако потезати, истичући да тврдоглаво и искључиво настојање сарајевске врхушке да ни за јоту не одустане од предратних циљева нису остављали много простора да се страни фактор одстрани из протекторске улоге у БиХ.

- Инцко је цијело вријеме држао ту страну, иако је Уставни суд БиХ одрађивао посао умјесто ОХР-а, који је ту био да заогрне у форму и појача притисак. Међутим, честа суманута, краткодахна и контрапродуктивна инаћења српског вођства служила су Инцку да пред међународном јавношћу и својим послодавцима Републику Српску представља као реметилачки фактор, док су се на унутрашњем плану само погоршавали односи и то на три нивоа - између Срба и Бошњака, између власти и опозиције у РС, али и грађана и институција РС. То је нарочито проблематично, јер се годинама усидрило мишљење о несталности политике која се води, бурног реаговања, а онда повлачења и прихватања одлука, злоупотреба тема о референдуму, петицијама, анкетама - оцјењује Вуковић.

Он истиче да су се бошњачка страна и ОХР временом почели спрдати у вези с таквим вратоломним промјенама, али, како каже, много трагичније од тога је рапидан пад повјерења српског народа у сопствене покличе и одлуке.

- Увјерен сам да је мудријом и одговорнијом политиком Република Српска могла да избјегне дио штетних одлука које је наметнуо високу представник, а забринут сам што то не умију да виде или не желе да изговоре они који су били у прилици да воде такву политику и којима је то уједно и патриотска дужност, а не лупетања по прсима и пред ТВ екранима. Како год било, Валентин Инцко одлази пуних џепова, нико га неће памтити као дипломату који је БиХ помогао да постане нормалнија земља са уравнотеженијим унутрашњим односима. И за то је он најмање крив! Суманутости, инфантилности, искључивости и инаћења су домаћи рецепти за загорчавање живота свима који остају или тек долазе - закључује Вуковић.

И док се професор Вуковић реферише углавном на понашање српских политичких субјеката у вези са потезима бившег високог представника и одлукама Уставног суда БиХ које су изазивале буру у јавности, политиколог Дарко Кузмановић подсјећа на низ других “крупних” заборављених политичких тема.

- БиХ је вјероватно једна од земаља које имају најдинамичнију политичку сцену - толико динамичну да се догађаји и кризе нижу као на траци, те их је готово немогуће све редом испратити. Тако велики број афера и криза по природи потисну оне претходне - каже Кузмановић.

Међутим, наставља он, у свој тој причи много је опаснија чињеница да кризе и теме које имају никакав или веома мали значај за грађане потискују реалне проблеме са којима се суочава ово друштво.

- Тако, на примјер, теме попут корупције, малих хидроелектрана, дисфункционалности институција, везе политичара са мафијашким клановима увијек падају у други план када се појаве кризе попут ове коју је произвео бивши високи представник у БиХ Валентин Инцко. За 12 и по година његовог мандата, теме попут механизма координације, одлуке о 9. јануару, пољопривредног земљишта и разних других су падале у други план. Прво из разлога што нико њима не жели озбиљно да се бави, а друго што се оне чувају да би се у одређеним ситуацијама подигла медијска прашина, из чега се као једини могући изводи закључак да ни домаћи политичари ни сам Инцко нису имали жељу да се ухвате у коштац са стварним проблемима - каже Кузмановић.

Механизми и програми

А колико су, у ствари, неке политичке теме о којима је данима, па и мјесецима брујала јавност, да би се на крају све завршило или заборавом или неком другом сличном политичком темом, показује то да их се данас готово нико не сјећа. Око приче у вези са механизмом координације прије неколико година су се ломила политичка копља између ентитета и заједничких институција, па између ентитета и ентитета, па између ентитета и кантона са незаобилазном улогом Брчко дистрикта, да би на крају био усвојен некакав механизам координације, а да се напросто не зна ко је из те приче изашао као побједник, а ко као поражени.

Нешто новија, али готово идентична је прича и у вези са усвајањем Годишњег националног плана за сарадњу са НАТО-ом. Свјежа су сјећања на жестоке оптужбе у вези са тим питањем, које је окончано прихватањем Програма реформи и његовим слањем у сједиште Сјеверноатлантске војне алијансе у Брисел, о чему се позитивно изјаснила и Народна скупштина Републике Српске. Од жестоке свађе и галаме у вези са тим питањем, на крају је остао само горак укус међусрпске подјеле и препуцавања, при којем ниједна од страна није показала чврст став и принципијелност. Исто тако, заборављена је и криза из децембра 2015. године када је послије хапшења петорице Срба у Новом Граду због оптужбе за ратне злочине, Народна скупштина РС подржала закључке Владе Српске о прекиду сарадње са Агенцијом за истраге и заштиту БиХ. Као што се зна, сарадња је настављена, закључци НСРС никада нису стављени ван снаге, а имена петорице ухапшених Срба и у којој фази је процес против њих - нико не зна.

За разлику од Кузмановића, политиколог Војислав Савић каже да се политичке теме попут подјеле средстава са рачуна “Електропреноса БиХ”, усвајања закона о акцизама у Парламенту БиХ и сличне ни по чему не могу поредити са озбиљном политичком кризом коју је изазвао, како каже, посљедњи високи представник у БиХ Валентин Инцко одлуком коју је наметнуо на самом одласку из БиХ.

- Након свих ових година од рата наовамо не знам да ли је био иједан период у којем није била актуелна нека криза. Може се рећи, заправо, да је криза наше перманентно стање, а да би шок био ако би нас затекло пар година у миру и гдје бисмо се бавили нормалним темама. Међутим, неизбјежна је чињеница да су већину тих криза индуковали политичари из Сарајева, од апелација за Дан Републике, пољопривредног и шумског земљишта итд - каже Савић.

Он додаје да су се кризе смјењивале, а пошто јавност кратко памти, политичари временом изгубе из фокуса теме и проблеме који су окупирали јавност.

- Али, у овом случају не смије бити одступања. Ово је тема која ни у ком случају не може бити гурнута под тепих или превазиђена, зато што се тиче темељних слобода и права. Ако се пређе преко “Инцковог закона”, отварају се врата за укидање имена, надлежности, смјене изабраних представника и томе слично. Инцков наметнути закон је црвена линија и сваки политичар који иступи из јединственог српског става биће остракизован и кажњен на изборима - сматра Савић.

Према његовим ријечима, медији имају посебну одговорност да извјештавају одговорно како не би оставили простор појединцима да користећи погрешно интерпретиране изјаве или наслове скупљају јефтине политичке поене.

- Једноставно, комплетна јавност, од медија, политичара, академских грађана и свих других мора бити максимално посвећена и опредијељена да се овај проблем третира на одговарајући начин и ни случајно не оконча као бројне досадашње теме које су веома често, без разлога, представљане као судбоносне - каже Савић.

Сви против

Ђорђе Вуковић каже да су из различитих и међусобно конфликтних амбиција примједбе на Инцков рад имале политичке, медијске и интелектуалне елите сва три народа.

- Бошњаци су га притискали да се одлучније и екстремније обрачунава са Републиком Српском и њеним руководством, убрзава процес интеграције на унутрашњем плану, док су Хрвати свједочили његовом аминовању демонтаже њихових националних интереса и отвореној доминацији бошњачке политичке воље. Наравно, српска страна имала је много већи капитал у борби за самоодржање, одбрану дејтонских темеља БиХ и стратешко позиционирање у процесима који се одвијају на западном Балкану - каже Вуковић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.