Умјетност побједе

Грегори Копли, један од најреферентнијих геостратешких аналитичара, како га назива београдски "Данас", 2006. године објавио је књигу "Умјетност побједе" као сажетак много обимније студије рађене за западне обавјештајне службе и политичке лидере. Крај 20. вијека за западне земље је био крај хладног рата и проглашење побједе над земљама источног комунистичког блока. Опијеност се преплитала са бахатошћу и увјерењем да је то "крај историје" и побједа "западних вриједности" - система либералног капитализма који ће трајати до вјечности.

Срушен је Берлински зид, распао се и СССР и Варшавски пакт као војни блок настао као противтежа НАТО-у. Таква побједа, која се десила без рата, није била довољна да се угаси и НАТО, већ је требало предузети акцију за његов опстанак. Ако није могло против Русије, онда могу послужити и Срби као "мали Руси". НАТО бомбардовање Републике Српске 1995. и Србије 1999. године било је тренинг уживо за топ-ганове и манифестација дивљаштва и западних вриједности. 

(Не)опредијељеност за мир

Празници у Републици Српској и ФБиХ јасно говоре - ко је ко и шта је шта. Срби и Република Српска као држава српског народа и свих који у њој живе празником  је одредила 9. јануар 1992. године као дан настанка Републике Српске у складу са плебисцитом српског народа одржаним 9. и 10. новембра 1991. године, имајући у виду право народа на самоопредјељење по Повељи  Уједињених нација  и у складу са тада важећим Уставом СФРЈ којим је одређено право да "НАРОДИ Југославије (напомена: а не и републике у њеном саставу), полазећи од права сваког народа на самоопредјељење, укључујући и право на отцјепљење". Други значајан празник за српски народ и Републику Српску је 21. новембар као Дан успостављања Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тог датума 1995. године у Дејтону је парафиран мировни споразум и престао је рат. Још један празник је важан за Србе и Републику Српску - 9. мај 1945. као Дан побједе над фашизмом који неки називају Дан Европе. У Федерацији, тачније код Бошњака, као празник се не прихвата ни 21. новембар као дан парафирања, а ни 14. децембар 1995. као дан потписивања мировног споразума у Паризу. Непознато је зашто им није празник ни 9. мај као дан побједе над фашизмом. Ваљда они знају. Али им је зато празник 1. март као "дан независности БиХ" којим обиљежавају неуставни референдум 29. фебруара и 1. марта 1992. године, када су само муслимани и Хрвати изашли на гласање, а Срби нису. Референдум је одржан, на Башчаршији је криминалац Исмет Делалић Ћело убио српског свата Николу Гардовића и ранио православног свештеника. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од Алије Изетбеговића  је "за заслуге" на поклон добио пиштољ са посветом. Све то је потврда изјаве Алије Изетбеговића да ће жртвовати мир за независност БиХ. Алијино жртвовање мира однијело је више од сто хиљада жртава, изазвало огромна разарања и непремостиве подјеле унутар БиХ и три народа у њој. Позната је и изјава Фахрудина Радончића, власника "Дневног аваза": "У јавности је постојала верзија да Делалић тражи милион марака од Странке демократске акције (СДА) зато што је по њеном налогу убио српског свата и тако је почео рат у БиХ". Ове чињенице о изазивању рата не треба престати понављати. Да се зна ко је хтио рат и чинио да до њега дође. 

Анти-Дејтон као пораз побједе

Дејтонски споразум као свеобухватни мировни уговор требало је да буде побједа за све. За завађена три народа и њихове војске, за САД које су након бројних мировних иницијатива успјеле да након тронедјељних преговора у Дејтону приволе три ратујуће стране на парафирање 21. новембра 1995. године, а потом 14. децембра исте године у Паризу и потписивање Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Није то био тек пуки споразум о завршетку рата, већ је са својих 11 анекса као спроведбених аката одредио настанак и могући опстанак послијератне БиХ.  То је била прилика за народе у БиХ и њихове политичке представнике да искористе побједу мира и спроведу рјешења која су прихватили у Дејтону. Али…

Мимо Дејтонског споразума и мимо Повеље УН и међународног права, инсталиран је такозвани Савјет за имплементацију мира - (ПИК) кога су самоизабрале самоодабране земље, претежно западне. Тај ПИК је годинама самовољно држао БиХ под окупацијом и својеврсним терором користећи сваког високог представника као инструмент и оружје за креирање и одржавање трајне нестабилности у БиХ. Примјер удруженог злочиначког подухвата против мира и стабилности БиХ су и такозвана бонска овлашћења високог представника позната као "поздрављање намјере". Подвала, глупост, превара - тешко је наћи ријечи за оно што годинама траје пред лицем свјетске јавности. У томе им је свесрдно помагао и Уставни суд БиХ одлучујући са пет гласова троје страних и двоје бошњачких судија, прегласавањем српских, а понекад и хрватских судија, јер друкчије није могло због очигледног недостатка уставног основа. Образложења таквих неуставних одлука у којима је умјесто уставног основа Уставни суд БиХ наводио: "на основу исказане уставне потребе" или "може се очекивати". То су  и прилози за биографију тих судија као "истакнутих правника високих моралних квалитета", како стоји као услов за њихов избор. Све то ће се проучавати на катедрама за хумор и трагикомедију. А све оно што је без уставног основа пренесено на ниво БиХ, а да претходно нити накнадно није уграђено у Устав БиХ, само је привремено. Истовремено, те надлежности су и неуставне имајући у виду јасну императивну одредбу члана 3.3.а) Устава БиХ која одређује да "све државне функције и овлашћења која у овом Уставу нису ИЗРИЧИТО додијељена институцијама БиХ, припадају ентитетима".

Права страна историје

Срби су на правој страни историје као што су увијек и били и зато су 9. јануара 1992. године, прије почетка рата у БиХ, а на основу самоопредјељења народа по Повељи Уједињених нација,  формирали своју државу - Републику Српску чија је  33. годишњица свечано прослављена и ове године. То је било у складу са Анексом 4. који је дејтонски Устав БиХ и који је одредио да "сви закони и прописи који буду на снази на територији Босне и Херцеговине када Устав ступи на снагу (14.12.1995) остају на снази у мјери у којој се не косе са Уставом". Тако је на снази остао и Закон о славама и светковинама који је 17. децембра 1992. године донијела Народна скупштина Републике Српске и којим је 9. јануар одређен као Дан Републике који је обиљежаван од 1993. године, зависно од услова који су били за вријеме рата. Након рата то су биле свечане академије, додјела одликовања и подсјећање на битке и страдања народа у Одбрамбено-отаџбинском рату. Долазили су гости из цијеле БиХ, али и региона, стране дипломате, пријатељи и државници. Ништа није било спорно ни за Бошњаке, Хрвате, Федерацију БиХ, стране амбасадоре. То говори  изјава Жељка Комшића, тада предсједавајућег  Предсједништва БиХ, који је 9. јануара 2010. рекао: "Република Српска уставни је дио Босне и Херцеговине и Дан Републике Српске легитимни је празник. БиХ је држава уређена Дејтонским мировним споразумом. Моја обавеза као члана Предсједништва БиХ је да је поштујем такву. Поштујем и Републику Српску и њен дан". Потом је наредне године, 9. јануара 2011, Бакир Изетбеговић као члан Предсједништва БиХ рекао да сматра да "обиљежавање 9. јануара, Дана Републике Српске, није увредљиво за Бошњаке". А онда, 2013. године тај исти Бакир Изетбеговић подноси апелацију Уставном суду БиХ којом оспорава 9. јануар као Дан Републике Српске, а Уставни суд БиХ прегласавањем укида одредбе закона о 9. јануару као Дану Републике.   Вјероватно је такозвано тужилаштво БиХ одавно формирало предмет против Комшића и Изетбеговића који су својим непротивљењем прослави 9. јануара као Дана Републике, охрабривали Србе да то наставе. Није још дошло до "суда БиХ", јер немају времена због суђења Додику по закону законодавца познатог као кш, кш, кш. Али зато већ имају предмет против прославе 9. јануара 2025. године.

Копли као пророк

Прије скоро двадесет година, 2006. године,  Грегори Копли је написао: "Стратешка стварност мијења се с промјеном глобалног контекста. А ми сада долазимо на сабирну тачку разних токова дубоке промјене. На корак смо од глобалног помака човјечанства. Свијет је подијељен у само два табора: један који вјерује да морамо преузети одговорност за дефинисање своје будућности и други који се грчевито држи наде да ће се неко други или нешто друго побринути за нашу сигурност и добробит". Тачно.

Сада, у свјетлу избора Доналда Трампа за америчког предсједника, Копли говори: "На спољнополитичком плану доћи ће до јачања национално-патриотских снага у Европи  и озбиљних разговора о распаду Европске уније, односно њене постепене дезинтеграције. То можда неће бити тако очигледно у виду неког формалног повлачења земаља чланица ЕУ, колико у њиховом отпору да се повинују захтјевима Брисела. Почетак овог тренда биће очигледан већ током првих сто дана Трампове администрације".

У интервјуу "Политици" од 12. јануара 2025. године било је и питање: "Да ли би предсједник Трамп могао да прихвати програм већег разумијевања према Републици Српској, узимајући у обзир притисак и агресивност Сарајева?" Копли је одговорио: "Можда би могли да се питамо колики би могао да буде притисак Сарајева у свјетлу појачане позиције и регионалне важности Србије и губитак ефективне ЕУ у свјетлу национално-патриотских европских земаља. Јасно је да је Босна и Херцеговина неуспјела држава без Републике Српске. У суштини чак је и Дејтонски споразум имао циљ да разбије регионално јединство српског православног народа. Међутим, и Дејтонски споразум пружа Републици Српској неку ширину и заштиту, што би морало бити потврђено прије сваког разматрања независности Републике Српске или уједињења са Србијом". А у једном ранијем интервјуу из марта 2023. године, на питање: "Међународна заједница криви Републику Српску што БиХ није кохезивна држава и жели да је стави под контролу Сарајева. Република Српска то одбацује, што ствара константну тензију. Коју позицију би Република Српска могла да заузме у заштити својих интереса?", Копли одговара: "Босна и Херцеговина никада није била кохезивна држава. Њу су створиле САД да би приморале муслимане, Хрвате и Србе да живе у једној држави. Хрвати су углавном напустили БиХ, тако да говоримо о дисфункционалном муслиманском ентитету. Ту не постоји демократска или функционална логика, али Сарајево игра на карту да има пријатеље у Вашингтону, а Срби их немају. Након пропасти Југославије и једнострано наметнутог Дејтонског споразума 1995. године, чиме је створена данашња вјештачка ситуација, кључеви дијелова српске популације и територија стављени су у оквир страног ентитета - Босне и Херцеговине. БиХ је 15. децембра 2022. постала кандидат за приступ у ЕУ упркос чињеници да се њена популација смањила за једну четвртину током протекле деценије. Без Републике Српске, једине одрживе компоненте Босне и Херцеговине  која је дисфункционална држава, она као таква ни на који начин не би могла да да значајнији допринос ЕУ. У међувремену, имате сценарио да су се многи кључни функционери у администрацији Била Клинтона (1993 - 2001) вратили на утицајне позиције у администрацији Барака Обаме (2009 - 2017) и сада опет у Бајденовој администрацији. Њихова намјера је да кажњавају Србе бескрајно". Санкције, санкције, бјесомучно до задњег дана прије Трамповог ступања на дужност.

У предговору српском издању, 2008. године, Копли је написао: "Умјетност побједе представља оно што треба да урадимо ми, појединци који функционишу као међусобно повезани дијелови већих друштава, како бисмо обезбиједили опстанак својих колективних достигнућа из покољења у покољење. Побједа не ускраћује краткорочан успјех, штавише, она га изискује".

Слажемо се.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.