Туга и амбиције

Трагичан парадокс у БиХ је чињеница да се Хрвати боре искључиво за своје интересе, Бошњаци исто, плус за уништавање Републике Српске, а Срби се боре углавном међусобно.

Највећа српска туга је у раскораку амбиција и вриједности. Иако ту мислим углавном на опозицију, признајем да и у власти има амбициозних незналица. Али укупно опозиционо неразумијевање есенцијалних питања, односа и тежњи народа, њихових политичких партија и лидера у БиХ превазилази сваку личну каријеру или мишљење.

Драган Човић и ХДЗ БиХ, али и друге хрватске партије, боре се за гаранцију да ће имати свог, хрватског члана Предсједништва БиХ и посљедично заштиту и опстанак Хрвата у БиХ. У тој тежњи и Човић и сви остали су спремни да преваре или изневјере било кога, од Додика до Бакира и ових несретника из тројки, домаћих или федералних.

Бошњачке партије и лидери - Бакир, ови из "ФБиХ тројке" или ван ње, сви желе смањење надлежности Републике Српске и раде на отимању наше имовине, укидању права вета и других надлежности и сви заједно користе тзв. међународне факторе, лажући их и подилазећи њиховим тренутним геополитичким интересима. Укратко - боре се за унитарну БиХ.

Једино несретници из наше тројке, неоптерећени стратешким циљевима српског народа, без знања и искуства, не умију да разлуче борбу против власти од борбе за виталне интересе Српске. У том сљепилу борбе против Додика и свих нас у које је дио ратоборне ЕУ уперио политичке цијеви, они подилазе Бошњацима једнако као и новим окупаторима и њиховим намјесницима. Тако се бошњачком екстремизму дају крила.

Суштински и нажалост не схватају шта значи заједничка српска политика, заједничка политичка одбрана, у овом битном тренутку за Републику Српску. Уз ријетке изузетке спремни су за нашу незакониту, насилну и подмуклу политичку егзекуцију, не схватајући да би тиме постали политички робови у БиХ, а не конститутивни народ.

Удворички и поданички, уз харангу федералних медија и плаћених домаћих аутошовиниста, исписују срамне странице прекодринске српске историје. За само једну столицу у Савјету министара БиХ спремни су да ураде све, али баш све, што се од њих тражи.

На њихову жалост, а на радост Републике Српске, српски народ је довољно политички и национално зрео да никада неће дати подршку онима који од дрвета не виде шуму. То гледамо на сваким изборима. Ипак, морам признати да је фасцинантна упорност опозиције да сваки пут устане и настави путем властите пропасти.

Иако нисам изгубио наду, престао сам да позивам оне здраве националне снаге у њиховим редовима да више не ћуте, да се уздигну изнад ускостраначких и личних обрачуна и амбиција и да нам се придруже у одбрани стратешких интереса Републике Српске. Или бар да учествују у њиховој дефиницији. За све остале политичке битке имаћемо довољно времена и простора само ако данас одбранимо уставне, дејтонске оквире и надлежности наше Републике.

Као и у личном животу све се своди на имовину и слободу коју имаш. Тако државе и народи који их немају пропадају или нестају.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.