Сусрет који нам недостаје

Ових дана по први пут Република Српска и Република Србија заједнички обиљежавају празник Сретења Господњег. Ко се састао (срео) тога дана па је овај празник тако назван? Срео се Богомладенац Христос са праведним Симеоном. Срео се ишчекивани Месија са оним који га је чекао цијелог живота. У ширем смислу, срео се Стари завјет са Новим завјетом. Срео се човјек који представља човјечанство са Спаситељем човјечанства.

Не случајно, већ Божјом промисли, на Сретење 1804. године састали су се (срели) српски устаници како би отпочели борбу за слободу након вјековног ропства под Османлијама. Тиме је отпочео нововременски период ослобађања од туђинске власти не само Србије, већ цјелокупног српског народа. Због тога је заједничко обиљежавање овога празника Републике Србије и Републике Српске морало да отпочне много раније, али због низа политичких околности то се десило тек у овој 2026. години. Поготову због тога што се тај период ослобађања српског народа западно од Дрине још није завршио. 

Важно је да се дешава Сретење Србије и Српске кроз заједничко обиљежавање почетка борбе за слободу, али би било још важније када би се десило међусобно Сретење и разумијевање српског народа у самој Републици Српској. Јер свака историјска слобода губи смисао ако унутар себе немамо способност да се сретнемо као народ. 

Овако, данас Српска живи у стању дубоке поларизације, која значајно слаби снагу  српског народа да доврши процес који су отпочели устаници прије 222 године. Та подјела није само политичка, већ медијска, дискурзивна, па се чини да је готово и егзистенцијална. Јавни простор је претворен у арену у којој се све своди на дихотомију: заштитници Српске или њени непријатељи, браниоци или сарадници оних који хоће да је униште. У таквом амбијенту не постоји простор за пристојне нијансе, не постоји легитимна критика поступака и не постоји добра воља да се досегне  најмањи заједнички именилац. Постоји само линија фронта унутар српског националног корпуса.

Наративи

Пријевремени предсједнички избори протекли су управо у том маниру. Ако се гласа за кандидата СНСД-а – Република Српска је одбрањена. Ако се изабере кандидат СДС-а – Република Српска пропада. Такав наратив није случајан. Он је пажљиво конструисан и медијски подгријаван, јер страх је најјаче политичко гориво. Када грађани одлуче да гласају из страха од нестанка онога до чега им је стало, онда су лишени могућности да гласају из увјерења.

Опозиција окупљена око кандидата СДС-а тврди да је управо та „надувана“ прича о спаситељима и рушитељима Републике Српске једина инфузија позиције усмјерена ка неинформисаној маси  ради одржања на власти. Према њиховом ставу, иза патриотске реторике крије се прагматичан интерес организоване интересне групе – задржати контролу над институцијама и ресурсима, наставити са коришћењем и злоупотребом јавних средстава и очувати мрежу моћи.

Али ако се спустимо са нивоа партијских саопштења на ниво здравог разума, једна чињеница остаје неспорна: разлика у гласовима између два кандидата била је мала. То значи да је готово половина бирача гласала за опозицију. Да ли је реално тврдити да су ти људи непријатељи Републике Српске? Да су страни плаћеници? Да су присталице унитарне БиХ? Или нико од њих не зна шта ради, па се треба за њих помолити да им Господ опрости. Свако ко мисли својом главом, а не у функцији страначке потребе, зна да је такав закључак неодржив.

Готово је извјесно да огромна већина Срба у Републици Српској – деведесет процената, ако не и више – себе доживљава као српске патриоте. 
Опозиција, са своје стране, тврди да је највећи непријатељски чин према Републици Српској управо злоупотреба јавних средстава. Да извлачење новца за потребе кланова и појединаца подрива темеље система много више него било која декларативна пријетња споља. Ако се буџет ненамјенски празни, ако институције служе приватним интересима, ако се јавна предузећа користе као страначки плијен – онда се Република Српска слаби изнутра. А свака заједница која ослаби изнутра, постаје рањива и споља.

Опрез

С друге стране, не може се занемарити психолошки моменат који се последњих дана створио у народу. Сваком добронамјерном Србину годи да види своје званичнике у Тел Авиву, у Вашингтону, у Будимпешти и у Москви. Видјети представнике Републике Српске у центрима глобалне моћи, након година санкција, притисака и настојања да се српски фактор западно од Дрине сведе на политичку маргину, доживљава се као симбол повратка достојанства. Као што озебао човјек дочекује сунце, тако и народ дочекује сваку слику која показује да није изолован и да није сам. 

Да ли је то резултат вјештог лобирања или стварне промјене глобалних геополитичких околности, у овом тренутку није до краја јасно. Ипак, важно је да постоји осјећај да се нешто помјера. Опрез је свакако неопходан. Глобална политика није вођена сентиментима. Она је вођена интересима. Данас се интереси могу поклопити, сутра могу бити у супротности. Зато сваку промјену треба посматрати хладне главе. Право питање је у којој мјери је руководство Републике Српске успјело да наше интересе усклади са интересима ових великих који су им одшкринули врата. 

У том контексту поставља се и питање понашања опозиције у тренуцима када страни фактор показује склоност ка интервенционизму. Можда би било политички мудрије да су, умјесто ликовања над смјеном легитимно изабраног предсједника на основу одлука странаца, стали у одбрану права свога народа да сам бира своје представнике. Тиме би изборили и сопствено право да исто траже од својих политичких противника, када се нађу у сличној ситуацији. Принцип је важнији и од личности и од политичких партија.  

Често се понавља тврдња да су избори 2022. године покрадени и да стога изабрани немају легитимитет. Та теза, међутим, има своје ограничење. Ако прихватимо да су избори покрадени, онда то не говори о моралној супериорности једних у односу на друге, већ о способности једних да ефикасније контролишу механизме моћи. Политичка сцена у Републици Српској није црно-бијела. И опозиција је, тамо гдје је могла, користила системске слабости. Разлика је у капацитету контроле система, а не у постојању искушења.

Суштинско питање зато није ко је већи патриота у декларативном смислу, већ ко је спреман да институције учини снажнијим од појединаца. Ко је спреман да прихвати да половина народа није непријатељ, већ политички противник. Ко је спреман да схвати да се Република Српска не брани искључиво паролама, већ правном државом, економском одрживошћу и моралном одговорношћу.

Док год будемо једни друге проглашавали издајницима и плаћеницима, остаћемо заробљени у зачараном кругу. А Република Српска ће бити таоц те унутрашње подјеле. Ако, међутим, прихватимо да је политичка борба легитимна, али да је национални интерес изнад партијског, онда постоји нада да ће поларизација уступити мјесто зрелости.

Нада, у овом тренутку, можда јесте једино што нам преостаје. Али нада није пасивно стање. Она подразумијева одговорност – и власти и опозиције, и медија и интелектуалаца, и сваког појединца који излази на изборе. Јер Република Српска није ни СНСД, ни СДС. Она је збир воље и одговорности свих који у њој живе. 

Ево зашто прижељкујемо и са нестрпљењем ишчекујемо унутрашње Сретење у Републици Српској. Унутрашње Сретење се може догодити онда када прихватимо легитимитет другачијег мишљења, одбацимо етикетирања, изградимо одговорност према институцијама, поставимо  принцип и законитост изнад политичких ставова личности. 

Ако српски народ буде свјесно кренуо путем праведног Симеона, сигурно је да ће се срести са Господом и тек тада нам неће моћи нико наудити. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.