Сила као политички аргумент политичког Сарајева

Постоји једна ствар коју политички филозофи знају одавно, а политичари раде све да забораве, а то је да сила није врхунац моћи. Она је њен сурогат. Када аргумент више не пролази, када се изгуби способност увјеравања, посеже се за силом. Не као доказ снаге, него као потврда о њеном губитку.

Та мисао сама се наметнула када је предсједник СДА Бакир Изетбеговић на Федералној телевизији, без оклијевања, изјавио да се Милорад Додик „неком силом мора ријешити“. Био је то позив на употребу силе против човјека који има највећи политички легитимитет и легалитет у периоду послијератне БиХ. Зна то и Изетбеговић, баш зато су тамо ковали планове са Шмитом да нелегитимни и нелегални макне легитимног и легалног предсједника Републике Српске.

Дејтон 1995. није био савршен. Али је био мудар на једини могући начин у таквим ситуацијама. Прихватио је реалност умјесто да је насилно преобликује. Препознао је да БиХ може опстати једино у својој сложености и различитости. У супротном неће опстати.

Изетбеговић и СДА то никада нису прихватили. Деценијама су Дејтонску БиХ третирали као привремени оквир, нешто што треба еродирати изнутра, заобићи споља или, како смо јуче чули, уклонити силом.

Канцеларија за међународну сарадњу Републике Српске није настала да би водила дипломатске ратове. Настала је из практичне спознаје да постоји озбиљан јаз између онога што се о Републици Српској прича у одређеним сарајевским круговима и онога што она заиста јесте.

Годинама смо разговарали с међународним актерима, политичким представницима, дипломатским заједницама у Европи, Америци, Русији и шире. Нисмо тражили симпатије. Тражили смо само разумијевање за једну једину ствар. Да у демократији аргумент и изборна воља грађана буду јачи од силе и наметања.

Међународна заједница то све јасније препознаје. Не због тога што смо гласни, него због тога што смо досљедни. Истина не треба буку.

И онда је господин Изетбеговић, једном реченицом у прајм тајму, учинио оно што никаква дипломатска нота не би могла. Сам је показао пред цијелим свијетом с чим се Република Српска годинама суочава.

Политичка култура која позива на силу нема морални ауторитет. Има само претензију на власт. И управо зато је опасна, не као снага, него као политичка култура која насиље види као једину вриједност.

Босна и Херцеговина је могућа, али само као заједница ентитета и три конститутивна народа. Република Српска је одабрала тај пут, с аргументима, с институцијама, са увјерењем да историја зна разликовати градитеље од рушитеља.

На крају, хвала Бакиру Изетбеговићу. У само неколико минута је демонстрирао цијелом цивилизованом свијету оно што ми из Републике Српске већ дуго објашњавамо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.