ОХР - реформа или укидање

 

Послије спорне и политички мотивисане пресуде Милораду Додику, коју је иницирао Кристијан Шмит, поставља се питање да ли ова позиција треба да настави да постоји у актуелном формату или да буде укинута.

 

Високи представник је иницијално постављен да врши функцију надзора и имплементације Дејтонског споразума, с циљем да се осигура мир и постконфликтна стабилизација БиХ. Међутим, с временом, ова позиција је прерасла у институцију која узурпира законодавну и извршну власт, што је у директном сукобу са суверенитетом БиХ и правом ентитета да формирају своје законодавне агенде. 

 

Шмит, као и његови претходници, преузео је овлашћења која су надмашила она предвиђена споразумом, мијешајући се у измјену Устава, стварање нових закона и политичке процесе. Ова мијешања нису унаприједила демократију и стабилност у БиХ, већ су створила ситуацију неповјерења и незадовољства у редовима ентитета, што је довело до озбиљне политичке кризе.

 

Са бонским овлашћењима, високи представник је добио право да доноси привремене обавезујуће одлуке "када стране не могу да постигну договор", које би требало да остану на снази док институције БиХ не донесу одлуку у складу са мировним споразумом. Такође, високи представник може "предузимати акције" против званичника у БиХ за које сматра да крше Дејтонски споразум или спречавају његову имплементацију. Улога високог представника требало би да буде надзорна и посредничка, а не законодавна и уставотворна.

 

Надзор

 

Прекорачењем својих овлашћења, као што је учинио Кристијан Шмит, високи представник је директно нарушио правну и политичку структуру земље. Дејтонски споразум је поставио БиХ као специфичну државну конструкцију са међународним надзором, али то не значи да високи представник има право да буде законодавац или творац уставних измјена. 

 

Шмит је током изборне ноћи искористио "бонска овлашћења" како би измијенио Устав Федерације БиХ и Изборни закон БиХ, због чега је дошло до распламсавања страсти.

 

У пракси, овај модел међународне управе у БиХ све више постаје проблематичан, јер ствара утисак да су ентитетске институције секундарне у односу на одлуке високог представника. Ово подрива демократски процес и спречава БиХ да се развија као нормална, суверена држава.

Пристрасност међународне заједнице, посебно ЕУ, према одређеним структурама у БиХ додатно повећава нестабилност. Европска унија се представља као неутралан медијатор, али често игнорише кршења која долазе од политичких структура повезаних са Сарајевом. Ово смањује кредибилитет ЕУ као фактора стабилизације. Прекомјерна власт високог представника довела је до једностраног дјеловања које не одражава интересе свих страна. Улога високог представника требало би да буде ограничена на надзор и координацију, а не на диктирање политике и наметање одлука које повећавају тензије, као што је био случај са Шмитом.

 

С обзиром на ове чињенице, сматрам да позиција високог представника, као и његова овлашћења, морају бити драстично реформисана или укинута. Кључни аргументи за укидање високог представника су:

 

1. Поткопавање суверенитета БиХ – БиХ је једина европска земља која има овакву спољну функцију са диктаторским овлашћењима. Ако БиХ жели да постане истински демократска и суверена, мора сама доносити одлуке.

 

2. Шмит као фактор нестабилности – Умјесто да буде неутралан арбитар, Шмит је отворио још већи јаз међу заједницама. Његовим једностраним потезима (наметање закона, санкције према Додику, подршка Сарајеву), смањио је повјерење у институције.

 

3. Високи представник није демократски изабран – Ово је кључни проблем! Особа која није изабрана од стране грађана БиХ има моћ да наметне законе и разрјешава функционере. Нешто овакво не постоји у ниједној демократској земљи.

 

4. Дејтонски споразум не предвиђа овакве надлежности – Бонска овлашћења нису дио Дејтонског уговора, већ су једнострано уведена од стране међународне заједнице. Ова ситуација само појачава утисак да БиХ није независна земља, већ међународни протекторат у којем страни фактори фаворизују једну страну.

 

На дуги рок

 

На дугорочном плану, БиХ треба да се врати на основне принципе Дејтонског споразума, који предвиђа равноправне ентитете са независним правним и политичким процесима. Да би се ово постигло, мора се елиминисати надмоћност високог представника, а два ентитета (и њихова законодавна тијела) треба да буду главни носиоци политичких и законодавних промјена у земљи.

Како ријешити актуелну кризу након пресуде Додику?

 

1. Измјеном пресуде првостепеног суда од стране апелационог суда или да апелациони сам донесе нову пресуду која би била ослобађајућа.

 

2. Повлачењем Шмита – Ово је основни предуслов за било какво обнављање повјерења. Он је изгубио легитимитет не само код српске стране, већ и код свих који БиХ виде као заробљену од међународне управе.

 

3. Повратак на оригинални Дејтонски споразум – Неопходно је поново успоставити равнотежу између три народа, без наметнутих одлука споља. Гаранти споразума (САД, Русија, ЕУ, Србија и Хрватска) могли би помоћи у поновном покретању процеса.

 

4. Дефинисање нових правила – Ако БиХ треба да опстане, онда мора имати јасне механизме за одлучивање који ће поштовати сва три конститутивна народа. Ако то није могуће, онда се природно поставља питање да ли треба прелазити на мирно раздруживање.

 

5. Спољашњи баланс – Ако Запад настави да инсистира на Сарајеву као једином легитимном партнеру, то ће само појачати аутономију Републике Српске и гурнути је ка Србији и Русији.

 

(Аутор је универзитетски професор у Македонији)