Новембар у мају

Жарко Марковић
Додај glassrpske.com као Гугле извор
Фото: ГС

Утакмица Суперкупа БиХ у фудбалу између мостарског Зрињског и бањалучког Борца одиграна је у четвртак навече у Зеници пред неких 27 гледалаца, што довољно говори о томе колико је већински народ у граду домаћину заинтересован за лоптање играча два клуба који долазе из средина гдје су остала два народа у овој земљи већинска.

Није то, дабоме, никакво изненађење па стога нема нарочите потребе да се о том факту претјерано много полемише.

Оно што је вриједно помена јесте факт да је савез ову утакмицу организовао на крају сезоне, чиме је свакако ушао у анале европског фудбала. Меч Суперкупа, наиме, у нормалним земљама обично бива на почетку сезоне, као увертира за исту, а играју га прошлосезонски шампион и побједник купа. Тек понегдје тај меч се игра средином такмичарске године, највише из маркетиншких разлога, и то у иностранству. Само у БиХ - на крају. Ето још једна згодна ситуација за ону опширну рубрику апсурда под називом "Само у БиХ".

"Нисмо ни ми најгори", могли би одговорити из Фудбалског савеза БиХ на горње наводе, ако би хтјели, јер, ето, на примјер, Американци обиљежавају годишњицу парафирања Дејтонског споразума у мају иако је општепознато да се то десило у новембру 1995. године.

И одиста, конференција у организацији земаља чланица НАТО савеза ових дана одржава се баш у Дејтону и баш поводом 30. годишњице потписивања споразума који је зауставио оружани сукоб у БиХ и ударио темеље земље у којој, ево већ три деценије, рат и даље траје, само што се не пуца.

Не може то бити случајно, као што није случајно да се баш уочи тог скупа у јавности појавио документ чије име тако мистериозно звучи - нон-пејпер. Стога је данас обичном пуку прво потребно објаснити шта уопште значи када је нешто "не-папир", а онда се бавити његовом суштином. Нон-пејпери су, познато је и то, америчка измишљотина, стара неколико деценија, која углавном служи да би се увелико нестабилна ситуација у некој земљи или региону додатно дестабилизовала и довела до границе пуцања. Такав документ је неформалан, незваничан, нема потпис и заглавље, иза њега може да стоји и највиши врх неке државе, али и неки лијеви ћато у каквом министарству.

Није, дакле, превише битно, али није ни потпуно безазлено, због чега ваља бити опрезан, а опрез углавном исијава из свих реакција са српске стране у ових неколико дана. И то је добро.

Оно што није добро је да ствар остане без одговарајуће реакције, контранапада. Јер до оне праве годишњице потписивања Дејтонског споразума остало је много, још шест мјесеци, а у међувремену ће се десити и неке друге симболички изузетно важне годишњице. А они који воле да роваре по овом нашем простору много воле симболику. Историјске књиге су пуне прича о томе, а неријетко се те приче уопште нису добро завршавале.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.