Кантов мир и Шмитов немир

Племениту идеју Имануела Канта да је циљ међународног права вјечни мир међу народима (државама) његов сународник г. Шмит, са саучесницима, подстрекнут од бившег амбасадора Марфија, стропоштао је у себичан циљ - вјечни немир у БиХ. Као поуздан алат да он, и непотврђен од СБ УН, никада не напише извјештај, и то баш СБ УН, да је ОХР непотребан БиХ и да треба да буде затворен/угашен.

Овакво дриблање БиХ од Европљана, са нереалним циљем да бирократа и/или бирократија докину сами себе, противи се здравој логици. Посебно у околностима када незапослен њемачки бивши министар у статусу "на располагању" добије више материјалне и друге благодети, далеко изнад министарских у својој држави. Иако  нелегитиман, он је и законодавац и судија (правосуђе БиХ слиједи "упуте ОХР-а"), а никоме не одговара ни за шта. Не сноси одговорност за ову друштвену ентропију коју је произвео у БиХ. Нажалост, све ово ради уз активну помоћ домаћих политичких представника из ФБиХ, с мотивом да тиме бране/јачају БиХ ("вежи коња гдје ти ага каже", макар и лажан ага).

Снисходљивост

У историји постоје бројни примјери одбране народа и државе или бар покушај одбране, не ратом, већ снисходљивошћу, непружањем отпора стварном спољном непријатељу.

Примјер у Византијском царству је "данак за мир" Аварима, затим предаја Бутана  енглеским империјалистима 1865, Вишијев режим у Француској, предаја Судета Њемачкој 1938. године од стране Чехословачке, пристанак на окупацију Јапана 1945-1952. Нажалост, ова снисходљивост у БиХ од политичких представника у ФБиХ је неискрена јер није усмјерена према стварном, пријетећем непријатељу БиХ. Суштински је усмјерена против конститутивног дијела БиХ - Републике Српске, кривично-правним нападом на њене уставне институције, кривичним прогоном три предсједника. А организам се, у правилу, не може одбранити тако што се нападају дијелове тијела. Осим ако ови снисходљиви назовибранитељи БиХ не мисле на  ампутацију. Ваљда не мисле иако на овај начин пуцају у ноге БиХ.

Право на самопомоћ

У вези са новом истрагом овдје не анализирамо конкретну садржину усвојених закона у Народној скупштини Републике Српске за које је крњи/непопуњени Уставни суд БиХ промптно издао привремену мјеру прије коначне одлуке о оцјени уставности.

Расправљамо о начелном питању има ли Република Српска, преко својих уставних представника, право на дозвољену самопомоћ цијенећи све околности садашње политичко-правне ситуације? Већина стручне правне јавности о садашњој ситуацији углавном ћути, а они ријетки који се јављају рјешење тридесетогодишњих нагомиланих проблема који су кулминирали "законодавством" г. Шмита виде у инструментима кривичног права. Не може се политичко-уставна криза тако ријешити. И то не институтима кривичног права у правом значењу те ријечи, дакле процесуирањем на бази инкриминација усвојених од стране Парламентарне скупштине БиХ, као јединог уставног законодавца на нивоу БиХ, већ инструментима неправа г. Шмита.

Колико је данас неприхватљива инквизиција због "ипак се окреће", толико ће сутра бити разумљивије колико је било апсурдно  осудити предсједника Додика на основу кривичног дјела "Кристијан Шмит". С тим што су инквизитори судили физичку, а предсједник Додик је осуђен на грађанску смрт. Зато што је поступио по Уставу Републике Српске и по препоруци правних савјетника и других правних стручњака, потписујући указе слиједећи своје уставне обавезе.

Све се догађа у околностима када г. Шмита Руска Федерација, као стална чланица СБ УН, (који је до сада потврђивао све високе представнике) и која има право вета у СБ УН, константно сматра нелегитимним високим представником. Штавише, тврди се и да је г. Шмит међународни преварант (изјаве министра Лаврова и портпарола Марије Захарове). Може се додати да г. Шмит поступа умишљајно, јер је по професији доктор права, и свјестан је да није потврђен као високи представник резолуцијом СБ УН. Г. Шмит се прави и невјешт, вјероватно због озбиљних инкриминација у КЗ СР Њемачке, јер у CV-ју на личној веб страници у СР Њемачкој себе не представља као високог представника у БиХ. Г. Шмита не признаје ни Република Кина, такође стална чланица СБ УН, која је његову нелегитимност потврдила дипломатском нотом још у августу 2021. године, када се г. Шмит појавио у БиХ. 

Како се и у новој истрази сумњиче/нападају политички представници најважнијих уставних органа Републике Српске, разумно је поставити питање има ли Република Српска као политичко-територијална заједница, као ентитет, као федерална јединица која чини уставну БиХ, право на дозвољену самопомоћ. Дозвољена самопомоћ је легитимна у свим гранама права. Легитимна је и у међународном праву (право на нужну и пропорционалну самоодбрану - члан 51 Повеље УН, пропорционалне противмјере без употребе силе, реторзија).

У случају БиХ ријеч је о ситуацији sui generis и због тога што се деценијама у БиХ експериментише, умјесто да је давно примљена у ЕУ. У БиХ се не може говорити о односу федералне јединице (Република Српска) и централне власти (Босна и Херцеговина). Више је ријеч о односу отетог суверенитета од стране непостављеног странца чији покровитељи су само неки уставно неконвалидирани органи централне власти БиХ, на једној страни и  уставних органа Републике Српске, на другој страни.

Најбоље средство

У начелу, аутономија федералних јединица је ограничена уставним правним поретком па је простор за легитимну самопомоћ мањи. У БиХ је ситуација комплекснија јер и поред постојећих "савезних" закона о органима којих нема у Уставу БиХ, било да су наметнути од ранијих легитимних и/или садашњег нелегитимног високог представника или касније усвојених у Парламентарној скупштини БиХ, није дошло до њихове уставне конвалидације, да бисмо говорили о перфектном правном поретку. Штавише, овдје није питање је ли наметнуто законодавство касније усвојено у Парламентарној скупштини БиХ, како се често једнострано тумачи. Ствар је правно сложенија ако држимо до уставних одредаба јер сагласност за пренос надлежности дају ентитети и то није питање у надлежности посланика у Парламентарној скупштини БиХ.

Треба подсјетити да према Амандману XXXIII Устава Републике Српске "Републику представља и њено државно јединство изражава предсједник Републике". Одредба члана I.3. Устава БиХ регулише: "БиХ ће се састојати од два ентитета, Федерације БиХ и Републике Српске". Према члану III.1. Устава БиХ надлежности БиХ су таксативно набројане у укупно десет тачака. Напокон, додатне надлежности БиХ  су регулисане чланом III.5. a) Устава БиХ тако што је нормирано: "Босна и Херцеговина ће преузети надлежности за све друге послове у којима се eнтитети сложе...". Према одредби члана VI Устава БиХ једина правосудна установа на нивоу БиХ јесте Уставни суд БиХ.

Тужилаштво БиХ и Суд БиХ, који воде истрагу против тројице предсједника, нису уставни органи према Уставу БиХ. Ове установе су основане законима које је наметнуо тадашњи високи представник у БиХ, без сагласности Републике Српске, као ентитета у БиХ. Високи представник у БиХ и према пракси Европског суда за људска права у Стразбуру (пресуда у предмету "Сејдић и Финци против БиХ") не може мијењати Устав БиХ, али је високи представник Волфганг Петрич својом одлуком број 50/00  прогласио Закон о Суду БиХ, високи представник Педи Ешдаун одлуком број 14/02 прогласио Закон о Тужилаштву БиХ, и одлуком број 101/03 донио Кривични закон БиХ. Према цитираном члану III.5.a) Устава БиХ и Амандману XXXIII Устава Републике Српске такву сагласност за оснивање правосудних установа на нивоу БиХ могао је дати само тадашњи предсједник Републике Српске, који представља Републику Српску, али до данас  сагласност никада није дата. Није дата ни од стране Народне скупштине Републике Српске.

Зато је неразумљиво оспоравање нацрта Устава Републике Српске у ФБиХ због одредбе да пренос надлежности на ниво БиХ мора одобрити уставни орган Републике Српске, јер је то у потпуној сагласности с цитираном уставном диспозицијом из члана  III.5.a) Устава БиХ. Дакле, није довољна легитимација наметнутих закона од политичких представника ентитета у уставним органима БиХ, већ се мора "сложити" (сагласити) уставни орган ентитета који по уставу представља ентитет, а то је предсједник Републике.

Примјери

С наведеним у вези корисно је подсјетити на државе са федералним уређењем, које су у пракси имале сличне проблеме код међусобног односа децентрализованих и централних органа.

У историји америчког федерализма познат је концепт нулификације (Nullification), гдје федералне државе једнострано проглашавају савезне законе неважећим. Након бројних случајева, сукоба и вишегодишње расправе нулификација се формално правно не признаје. Међутим, и поред тога неке државе и данас предузимају правне кораке неслагања са савезним законима у областима попут имиграције, регулисања оружја и легализације марихуане. Тако су неке савезне државе, чак и градови, увели ограничења у сарадњи са савезним имиграционим агенцијама одбијајући да предају појединце због имиграционог статуса. У погледу оружја неке савезне државе су усвојиле законе који су у супротности са савезним прописима о оружју проглашавајући себе за "државе уточишта за Други амандман" Устава САД. Иако је марихуана илегална према савезним законима, многе федералне државе су легализовале медицинску и/или рекреативну употребу марихуане, па је тако Мериленд након референдума 2023. године легализовао марихуану, а гувернер ове државе је најавио поништавање 175.000 судских пресуда за посједовање или конзумацију марихуане, о чему су извјештавали и медији у нашем региону. 

У Швајцарској постоје бројни случајеви гдје кантони заобилазе, оспоравају или модификују савезне законе. Спорови се рјешавају референдумима и иницијативама, а савезна власт увијек активно ради на постизању компромиса с кантонима како би се избјегли неспоразуми, па и сукоби. Посљедњи примјери су одбијање неких кантона да спроводе савезни закон о азилу, као недовољно строг, затим захтјеви кантона референдумском иницијативом за аутоматском депортацијом странаца осуђених за одређена кривична дјела, закон о забрани бурки и никаба кантона Тицино и сл.

У Канади је Трудоова влада увела федерални порез на угљеник, али су конзервативне државе/провинције (Онтарио, Алберта) одбиле да га примијене. Квебек је 2022. године усвојио "Закон 96" којим се јача француски језик, а ограничава употреба енглеског језика у административним поступцима, упркос тврдњи да је у супротности са Канадском повељом о правима и слободама, о чему тек треба да одлучи уставни суд.

Руска Федерација толерише игнорисање федералних закона о људским правима и слободи медија у Чеченији, под Рамзаном Кадировом.

У Индији је савезна држава Тамил Наду 2018. године одбила  да примијени савезне законе о кривичном праву тврдећи да су у супротности с локалним потребама и централна влада и поред политичког притиска није успјела натјерати власти ове савезне државе да примјењују измијењени кривични закон.

Гранична полиција Баварске

Г. Шмит би требало да зна да је Баварска 2018. године основала властиту "граничну полицију", што Берлин јесте критиковао, али није правно оспорио. Или нпр. када је савезним законом СР Њемачка легализовала ограничену употребу канабиса, Баварска и Саксонија су одбиле да активно учествују у примјени овог закона на својој територији.

И поред бројних сличних примјера у свијету који се рјешавају дијалогом и уставним инструментима, у БиХ се очигледно драматизује ситуација!? Нажалост, у БиХ се закони доносе мимо јединог уставног законодавца.  Правни покровитељи оваквог отимања суверенитета, односно неправа су Тужилаштво БиХ без резерви, јер поступа "по упутама ОХР-а", и Суд БиХ, додуше још неправоснажно. Али са снажним упливом у истрази против тројице уставних представника одређивањем притвора и међународне потјернице за понашање које представља политичко дјеловање, а не напад на уставни поредак. При томе се не поштују законска правила о обавезном браниоцу. Вјероватно ће се одржавати сличан наратив и пред крњим Уставним судом БиХ, када и уколико предмети дођу до тог суда. Све наведено је било стварни повод за доношење оспорених закона НС Републике Српске из јуна 2023. године, на које је предсједник Додик потписао указе, због чега је правно неосновано процесуиран.

У вези са спорним законодавством, наметнутим "одлукама" странца, Парламентарна скупштина БиХ, као једини уставни законодавац, Предсједништво БиХ и Савјет министара БиХ, као уставни носиоци извршне власти и предлагачи закона, о томе нису ни питани нити су се формално изјашњавали. А да не говоримо да је изостало било какво учешће уставног представника ентитета, односно предсједника Републике Српске, сагласно одредбама члана III.5.a) Устава БиХ и члана XXXIII Устава Републике Српске (којим је измијењен ранији члан 69. став 3. Устава).

Бјежање од стварности

Република Српска, односно уставни органи представљени персонално у предсједницима Додику, Стевандићу и Вишковићу, у захтјевној су позицији, да се од неправа бране правом.  Посебно у околностима када се очигледно бјежи од стварности. Право треба да прати стварност, али се то не догађа јер је суочавање са стварношћу сусрет са истином (да нелегитиман странац не може бити законодавац и да странци бесконачно не могу судити у УС БиХ), а истина свима не одговара. Истина је и да се предајом суверенитета нелегитимном странцу држава лишила монопола физичке принуде. Овај темељни елемент власти, а тиме и суверенитета/државности не може бити у рукама странаца (осим у случају окупације), већ у рукама уставних органа Босне и Херцеговине.

Исто тако, у кривичном поступку против предсједника Додика Суд БиХ је бјежао од стварности која се тицала околности постављења г. Кристијана Шмита за високог представника у БиХ (изостанак чињеничне премисе у процесу суђења и пресуђења). Посљедица је садашња ситуација коју могу једино разријешити домаћи актери. Исто тако, питање политичког представљања Републике Српске у уставним органима на нивоу Босне и Херцеговине није више питање пуке власти, знања, стварне или привидне моћи, већ је важно да се отворена  питања уставности, надлежности  и имовине рјешавају у договору са политичким представницима који имају већински легитимитет народа у уставним органима Републике Српске. То може довести до стварних, а тиме и дугорочних рјешења.

Пледирање за уставну БиХ се углавном не чује. Умјесто добронамјерности, политике bona fidei, свједочимо посљедицама дугогодишње политичке похлепе у девастацији Општег оквирног споразума за мир у БиХ, што се не може адресирати Републици Српској, која једностраност се сада  враћа као бумеранг њеним промоторима. Зато је о отвореним питањима нужан разговор и само разговор изабраних представника народа у ФБиХ са представницима уставних органа Републике Српске. Инструменти  непостојећег кривичног права вјероватна су слијепа улица. И краткорочно и дугорочно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.