Фармерска агонија

Афричка куга свиња поново пријети региону. Након што је из Хрватске забрањен увоз живих животиња, уз најаве масовне еутаназије свиња да би било заустављено ширење заразе, неизбјежно је питање: шта ово све значи за фармере у Републици Српској?

Многи се сјећају пошасти која је не тако давно харала нашим газдинствима. Мали произвођачи из Српске преко ноћи су остајали без комплетних фарми, што у преводу значи, без егзистенције и без јасног одговора хоће ли им ико надокнадити штету и колико дуго ће опоравак трајати. Неки до данас нису стали на ноге. Надлежни су гасили пожар колико су могли, али евидентно је да сви колективно нисмо извукли лекције.

Све је видљивији страх присутан због хаоса који тренутно влада у Хрватској, а читајући о зараженим, угроженим или ризичним зонама, те о строгим мјерама које становници морају да поштују, осјећај већ виђеног и поређење са 2023. и 2024. годином у Српској је неизбјежно.

Афричка куга није болест коју доносе људи, а нема ни везе са квалитетом домаће производње. То је глобални проблем и рефлектује се кроз вирус који се шири брже него што системи успијевају да га зауставе. А кола се ломе увијек на истима. Фарме малих пољопривредника, које често прехрањују читаве породице, прва су линија одбране, али и прва жртва.

Хрватска се одлучила на радикалне потезе и забране. Пошто сигурно има оних који сматрају да је то закасњела реакција, у Српској би требало да дјелујемо проактивно, а не да реагујемо тек када се штета већ деси.

Јуче је званично потврђено да је код једне дивље свиње у Српцу откривена афричка куга, због чега расте страх да би вирус могао прећи и на фарме, ако већ и није. Та чињеница додатно појачава осјећај неизвјесности међу локалним сточарима, јер један пропуст или кашњење у примјени мјера може значити катастрофу за цијели крај.

Питање је да ли струка имају довољно превентивних мјера и да ли оне функционишу на терену? Сада сте ви, надлежни, на потезу. Од ваших приједлога, благовремених одлука и контроле зависи да ли ће бити спријечена катастрофа или ћемо се поново учити на сопственим грешкама. Јер препуштањем стихији, у моменту кад је за многе већ касно, ризикујемо да изгубимо генерације фармера. А без њих нема ни пољопривреде, ни села, ни хране, ни економске стабилности. Остаће нам само гладна уста, или сита, али са увозном мјесецима залеђеном свињетином из Аустрије и Пољске. Сваки дан одгађања може значити десетине уништених фарми и стотине изгубљених радних мјеста. Ово није само борба против вируса, већ борба за опстанак домаће производње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.