Брада као политичка изјава

У вријеме социјализма брада није била само естетска одлика људског лица - она је била политички злочин. Пропаганда је брадатог човјека систематски претварала у звијер, реакционара и непријатеља поретка и напретка.

У партизанским филмовима и путем других облика испирања мозга брадати четници су представљани као неуредни, крволочни људи, који су спремни да немилосрдно убијају све што је нормално, људско, лијепо и напредно. Намјерно, свјесно и плански производио се страх од брадатих људи. Таква матрица се обимно примила у свијести не само других јужнословенских народа већ и код огромног броја православних Срба.

У историји људских цивилизација лице никада није било само анатомска датост. Оно је огледало антропологије једног доба, видљиви израз онога што једна култура мисли о човјеку, времену и Богу. Управо зато су режими, религије и идеологије толико пажње поклањали лицу: да ли је обријано или брадато, младићко или старо, строго или благо. Јован Дучић је тврдио да се у старости покажу на лицу карактер и душа човјека, као што се покаже рељеф једнога бријега тек у зиму када изгуби шуму и потпуно оголи. Брада на лицу мушкарца није ни модни детаљ ни случајна навика, већ симбол дубоко укоријењен у религијско и историјско искуство човјечанства. Она има значење симбола историје, зрелости, страдања и духовног континуитета. Она је својеврстан симбол мушкости и мужевности. У нашем народу постоји изрека: "Сачувај ме, Боже, ћосава мушка и руњава женска".

Симболика

У старозавјетном свијету брада је била знак части, слободе и достојанства. Њено одсијецање или понижавање сматрано је тешком увредом, равном моралном и социјалном уништењу човјека. Када су Давидови изасланици понижени бријањем, тај чин није био естетски, већ политички и духовни напад. Брада је означавала припадност заједници и вјерност предању.

И за старе Римљане брада је била симбол мудрости, зрелости и искуства. Из тога времена потиче изрека Barba non facit philosophum (Брада не чини филозофа или Спољашни изглед не чини човјека мудрим). Још у античкој Грчкој Лукијан из Самосате исмијава лажне филозофе који носе браде, али немају ни знање ни врлину.

Са хришћанством, тај симбол бива преображен, али не и укинут. Он више није знак племенске или ратничке моћи, већ знак духовне зрелости и трпљења. Брада расте с временом и њен раст не може да буде убрзан. Она је траг историје уписан у лице, видљиви доказ да је човјек прошао кроз године, искушења и унутрашње борбе. У православном предању, брада тако постаје знак прихватања времена као прилике за спасење. Брада није пропис, али јесте знак предањског односа према тијелу. Тијело се не "поправља", не усклађује са идеалом форме, већ се прихвата као дар који расте, сазријева, пропада и васкрсава. Брада је, у том смислу, знак прихватања времена и неизбјежне пролазности. Брада сама по себи не освећује човјека, као што ни њено одсуство не значи отпадништво, али однос према њој открива однос према памћењу, предању и сопственом лицу.

Лик

Православна иконографија Христа представља као брадатог човјека, зрелог лица, са погледом који истовремено суди и милује. То није резултат умјетничке конвенције, већ теолошке истине: Бог се оваплотио као историјски човјек, ушао у вријеме, у рођење, младост, одрастање, зрелост, старење, бол и смрт. Христос није вјечни младић, нити апстрактна идеја, већ Богочовјек који носи траг живота и прихвата људску драму у пуноћи њеног трајања.

Апостоли, светитељи, монаси и свештеници слиједе исти образац. Њихова брада није знак ауторитета по сили, већ знак проживљене борбе, сумње, пада и покајања. Њихова брада није знак власти, већ историје која је претрпљена, а не избјегнута. Она свједочи да спасење не долази кроз бјекство од свијета, већ кроз живот у њему јер светитељ није савршен, него преображен. Његово лице је лице човјека који је остао у историји, али је узрастао изнад ње.

Анђели, насупрот томе, се приказују без браде. Они су чисти ум, чиста служба, бића без историје, без пола, без старења и без покајања. Они не живе драму пада и искупљења, већ вјечну садашњост. Та разлика је кључна за разумијевање модерних идеологија.

Идеологија као побуна

Фашизам и комунизам, иако супротстављени у политичком смислу, дијеле исту антрополошку претпоставку: човјек је материјал који треба обликовати према идеалу. Тај идеал је млад, здрав, уредан, обријан (анђеоског лица), дисциплинован и лишен дубоких веза са прошлошћу. Брада, као знак живљења стварног живота, дуговјековне историје и континуитета, у том систему постаје непожељна. Историја се ту не доживљава као искуство, већ као баласт. Предање је препрека, а духовна вертикала сметња.

Пропаганда оба система систематски гради визуелни контраст: обријани, насмијани, уредни припадник покрета насупрот брадатом, запуштеном, смрдљивом и мрачном непријатељу. Код комуниста тај непријатељ је "реакционар", "четник", "поп"; а код фашиста "дегенерик", "варварин", "непријатељ расне чистоће. Овдје није ријеч само о естетици, већ о дубокој дехуманизацији. Човјек са брадом постаје мање човјек, ближи животињи, неко ко не припада будућности. Тако ће се оправдати брутална репресија, логори и ликвидације. Лице постаје политичка изјава. Историјски примјери су бројни. Совјетска и југословенска кинематографија систематски су градиле слику обријаног, младог партизана као носиоца прогреса, док је брадати противник приказиван као рогати враг. Слично томе, нацистичка естетика његовала је култ симетрије, младости и дисциплине, док је све што одудара од тог модела било проглашавано изопаченим и опасним. Брада постаје визуелни доказ кривице, знак да неко не припада будућности обећане идеологије. Ни комунистичка, ни фашистичка углађеност није их спријечила да бескрупулозно побију милионе невиних људи јер се нису уклапали у њихов идеал човјека.

Посрнули анђео

У теолошком кључу, овај однос према човјеку подсјећа на логику посрнулог анђела. Луцифер није пао зато што је био ружан или слаб, већ зато што је био савршен и горд. Он је понудио савршенство без смирења, свјетлост без љубави и крста, ред без слободе, љепоту без жртве. Његова понуда није примитивна, већ високоумна, модерна и примамљива.

Фашизам, комунизам, па и савремени милитантни либерализам нуде управо ту логику у секуларном облику: свијет без хаоса, без традиције, без непредвидивог човјека. Они нуде рај на земљи, ситог човјека, али по цијену одрицања од историјске личности, свога лица и своје браде. Они покушавају да створе спасење без Бога, човјека без покајања и будућност без прошлости.

Закључак

Брада није мода, већ памћење. Брада није отпор модерности, већ отпор забораву човјека као слободног и несавршеног бића. Лице са брадом или без ње није избор између реда и хаоса, већ између Христа који улази у историју и анђела који нуди савршенство без крста. Брада је доказ трајања истине изложен на лицу човјека. А све идеологије које су ратовале против памћења завршиле су на сметљишту историје, јер су, у ствари, ратовале против човјека. Ако нестане човјека, цијела васељена више неће имати смисла.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.