Бусије - Крајина на ободу Београда: Живо сјећање на "Олују"

Не гледају слике прославе у Хрватској, као ни и слике избjегличке колоне у којоj су дошли  - оне им, кажу, буде само болна сjећања.

Приче становника овог насеља које је формирано1997. године, ових дана углавном личе једна на другу - о изгубљеним животима, спаљеним кућама, бомбардовању колоне, страху од одласка у непознато, запуштеним имањима и кућама које нико не обилази...

Размjењују се информацијe о томе да ли се неко вратио, нешто продао, повратио неко право, како је "тамо"...

Јован Вученовић из Книна каже не воли да се сећа августа 1995.

-Избезумљена лица, плач деце и старијих. Носите оне који не могу да ходају без обзира да ли имају једну или 91 годину. Помажете инвалидима без ногу, руку, неспособнима. Најрадије се тога не бих сећао, али не могу да побегнем од тога, ушло је у кожу. Тешко је те емоције избацити из себе и дочарати сву ту тугу, жалост и неизвесност. Било и не поновило се никоме, па и том највећем нашем душманину - прича Јован. То што се десило, каже, јако је тешко описати, а како каже у, сачуване слике о томе говоре више од ријечи.

-Заборавити и опростити не могу, а мислим да треба млади да знају шта се догодило, али мислим да се ни то не ради како треба. 200.000 протераних Срба из Хрватске, а сада расутих по свету. Нико нас више неће скупити, и све су опљачкали, оно што смо стварали и ми и наши преци - констатује Јован.

Додаје да су имали среће да хрватски авиони нису бомбардовали дио колоне гдје је он  био, али неке испред њега таква је судбина задесила.

-Ишли смо у Србију, али нисмо знали шта нас овде чека. Овде су нас дочекали генерално добро, али мислим да власти за ових 27 година су могле учинити далеко више на збрињавању протераног становништва. Што се тиче Хрватске тамо данас немате гдје да одете и са ким да будете. Одумире народ у том крају - закључује суморно Јован.

Плац у Бусијама купио је 1997, када је општина Земун продала земљиште за релативно ниску цијену углавном избјеглицама из Хрватске и БиХ после операције Олуја, иако подруцје нема инфраструктуру и није планирано за урбану градњу.

Била је то њива каже Јован и нико није вјеровао да ће постати насеље са око хиљаду и по кућа и 6.000 становника.

-Све овде, поготово у почетку, направљено је захваљујући нашој солидарности јер смо једни другима ишли у мобе од темеља до крова. Све смо сами радили. Овај народ који овде живи потпуно сам је финансирао водоводну мрежу, а нама су касније наплатили 50 одсто таксе заприкључак за воду. Такође, сами смо финансирали комплетну расвету - прича Јован.

Првих неколико година су биле тешке, без струје, воде, пута и основних средстава за живот. Избјегли, насељени народ је заједничким снагама кренуо у изградњу и подизање насеља.

Направљени су црква и парохијски дом, као и амбуланта, која се налази изнад парохијског дома. Школа је отворена такође захваљујући свешеницима у црквеном дворишту прије двије године и дјеца сада не морају да иду до Батајнице и Угриноваца у школу. Станиславу Миливојевићу из Ораховца, кога екипа Танјуга затиче у кафани у Бусијама гдје се окупљају његови земљаци тешко пада то што Хрвати прослављају "Олују".

-Не знам шта прослављају. Наше протеривање или шта? За наше жртве нико не пита. Имам осећај да нико нема ни тачне податке колико нас је нестало у том рату. То је баш тужно - констатује Станислав.

Он живи у сусједном насељу Шангај, гдје су сви такође из Крајине и задовољни су што су на окупу.

-Ми сад мом другу коначно правимо кућу. Да сте сад тамо дошли видели би да смо му ставили пола крова. Коначно ће бити на своме. Био је до сада подстанар, баш радимо од срца да му помогнемо - каже Станислав. Што се тиче новог живота у насељима Бусије и Шангај, он је задовољан. -Снашли смо се. Направили смо куће. Живимо ко како може. Одгојили смо децу и не можемо сада бити задовољни са свиме. Немамо канализацију, а има много подземних вода. Али шта ћемо. Не може све да се стигне. Ја то разумем - прича Станислав.

И његовом пријатељу Рајку Миросављевићу из Подравске Слатине ови дани тешко падају. Каже да се осхећа тужно, жалосно и продано због тога што ће се у Хрватској данас прослављати годишњица "Олује". Када је ријеч о животу у Бусијама каже задовољан је.

-Бусије су једино избегличко насеље које је урађено како треба. Имамо пут, имамо аутобус, школу, дом здравља, сад и вртић. Имамо све - каже Рајко.

Јован Вученовић, међутим, упозорава да Бусије имају и много проблема. Нема тротоара, хоризонталне и вертикалне сигнализације, нема гробља, канализације, гасовода, високе подземне воде које праве поплаве приликом јачих падавина, канали су затрпани. Културно-уметничко друштво које постоји 10 година нема своје просторије, а фудбалски клуб који постоји 19 година нема терен, иако су прваци у својој лиги, набраја Вученовић и додаје да је посебан проблем што житељи Бусија не могу да укњиже своју имовину.

Како каже, свјестан да је при крају живота, то га посебно мучи јер је свјестан да не може да остави своју кућу дјеци, јер није власник земље.

Радомир Вејновић живи у Земун Пољу и често свраћа у Бусије да се сретне са земљацима.

"Олуја" га је затекла у родним Удбинама. Почело је гранатирање, а већ је био сумрак када је, каже, добио наредбу да се Удбине морају евакуисати до јутра. Два сина, жену и родитеље, нешто одеће и хране смјестио је у Заставу 101 и прикључио се избјегличкој колони верујући да ће се вратити за дан, два. Међутим, прича, када је прошао Мартин Брод схватио је да се то неће десити, али, каже, није био посебно разочаран због тога.

-Служио сам војску у Рашкој и мислио сам да је Србија богата земља и да ћемо се лако снаћи, али није било тако. Био је проблем и са послом и са свим другим, негде су нас прихватали, негде нису.  - присјећа се.

Истиче да није од оних који су добро прошли, али је успио да направи поткровље и да се некако скући. За све што се догодило криви политичаре, посебно тројицу који више нису живи.

Каже да га често питају зашто пати за завичајем када је то сада Хрватска.

-Јесте, али то је Лика, то је мој завичај. Тамо сам 35 година живео и сва лепота живота ми је у тих 35 година. Једном сам написао: "Мање мука да су ме убили тада, него што тако живим сада" - поручује Радомир.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.