„И да памтимо жртве и да наставимо даље“ Преживјели Срби са болом се сјећају злочина у Медарима

-Десило се то што се десило. Пуно је народа побијено. Пуно је исељено. Пуно је дјеце страдало. У овом селу четверо. Доста је људи заклано. Ми смо се спасили тако што су у аутобусу ишле мајке и дјеца. Организовано је било да се иде, тако дас мо дошли до Нове Тополе. Тамо смо били неко вријеме, из Тополе смо преко Раче за Источну Славонију. Тамо смо били три и по године. Онда смо се поново вратили овдје у своје село.  Како данас живимо? Па солидно. Солидно. Не могу се жалити, дјеца су отишла својим путем, ја сам остала, дочекуј, испраћај и тако.

Гордана каже да за злочин који се десио овдје у Медарима, нико никада није одговарао. И то је оно што их, каже, јако пуно боли, поготово када дође мај. Ипак, каже живот тече даље.

-Мора се! Корак по корак. Некако смо ми то све надвадали. Односи са комшијама Хрватима су данас одлични. Барем из мог угла гледано. Гледајте, мало када дођу ови дани, мало се дистанцирамо, али су иначе односи одлични. Истина, неко је био поломио крст овдје, али и то је стало, више се не дешавају ни те глупости - каже Гордана.

У Медарима се десио стравичан злочин, каже нам то Марица Шеатовић. Само двије дјевојке су преживјеле од 24 цивила колико их је тада живјело овдје.

Спасио их је један хрватски војник. Међу убијенима било је 12 жена.

Најстарија жртва била је у осамдесет и осмој години живота. До данас нико није одговарао за све ово што се десило у Медарима у мају 1995., збори Марица, иначе предсједница Удружења „Против заборава".

-Није, на жалост, нико одговарао. Као што су многи други злочини остали некажњени. Ране, ја бар тако мисли, овдје још увијек нису зарасле. Неки су можда, хајде да тако кажем, остали са стране, али кад дође мај, када дођу ови дани, онда се људи сјете, тешко је свакоме уопште да то поново проживи. Овакве комеморације су јако битне. И да се сјетимо жртава и да наставимо даље, каже Марица Шеатовић чији је супруг на почетку рата убијен у Новској.

И поред свега, мора се живјети даље. На оваквим обиљежавањима требали би видјети заједно и Србе и Хрвате како би будуће генерације избјегле понављање историје.  Млади из иницјативе младих за људска права Хрватске кажу да осјећају одговорност за све оно што се десило у мају деведесет и пете.

-Апсолутно. Иако мислим да треба бити јако опрезан и разликовати одговорност од кривице. Одговорност је једна ствар, кривња друга, али често се деси да људи мијењају те двије ствари. Тако се деси да када ја кажем да као припадница хрватског народа имам одговорност долазити на оваква мјеста, обиљежавати, и памтити ове жртве, онда је најчешћи одговор како нисам ја крива за рат, али ту постоји велика разлика јер мислим да је наша одговорност да ми изградимо друштво које ће бити здраво, које неће понављати грешке из прошлости. Да ли је то реално у овом тренутку? Па мислим да увијек треба тражити немогуће, ја бих рекла.

Можда сада у овом тренутку није реално, али се не смијемо ни помирити са ситуацијом која је тренутно јер мислим да она није добра, ми може довести до поновних сукоба. Људи са којима сам ја окружена и који вјерују у идеју да је помирење уопште могуће, да је изградња тог ткива уопште могуће раде на томе да се то деси. То није лако, и то не долази преко ноћи, каже Сенна Шимек из Иницијативе младих за људска права Хрватске, напомињући да је пут у инклузивну толеранту будућност јесте да се сјећамо свих жртава и да се ту не прави разлика.

Да се мора даље, говори нам то и замјеник начелника општине Окучани Синиша Мартиновић. Позивајући се на став цркве, поручио је: „Не смијемо заборавити жртве. Али, морамо опростити", преноси Елта ТВ.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.