Љекари и медицинске сестре са прве линије одбране од вируса корона за “Глас Српске”: Борба без предаха против болести са хиљаду лица

Борба са вирусом корона за многе је била као предворје пакла и свака даља прогноза је незахвална, јер кад год смо помислили да можемо предахнути, “ковид 19” задао нам је нове ударце и показао да је болест са хиљаду лица.

Тим ријечима медицинари широм Републике за “Глас Српске” описују борбу у којој већ скоро десет мјесеци храбро стоје на првој линији одбране, без предаха, на измаку снаге, али без намјере да устукну пред невидљивим непријатељем који узима данак.

Први на удару су љекари породичне медицине, који су своје радно мјесто замијенили амбулантама за респираторне инфекције (АРИ) у којима обучени у заштитне скафандере, под маскама и визирима прегледају пацијенте сумњиве на “ковид”, доносе одлуке о кућној изолацији или их упућују на болничко лијечење. Нимало лаган задатак када знамо да је са друге стране непознат непријатељ који односи животе. Једна од њих је и специјалиста породичне медицине у бањалучком Дому здравља Свјетлана Рачић која за “Глас Српске” истиче да је поносна што баш у овом историјском тренутку заједно са својим колегама носи бијели мантил и ту је да помогне онима којима је помоћ потребна. Пандемија вируса корона затекла ју је у припремама путовања за Русију. Иако је путовање морала отказати, ниједног тренутка није помислила да се склони док болест прође.

- Нисам се плашила ни на почетку када је све ово било потпуно непознато, ни када сам у априлу са колегама обилазила пацијенте смјештене у карантину у Студентском центру. Било је тешко дисати под маском и визиром, а скафандер ми је био неколико бројева већи. Осјећала сам како ми зној цури низ врат, наочале су замаглиле, а пацијенти су имали хиљаду питања на које ми нисмо имали одговор. Чини ми се да смо им у тим тренуцима највише били раме за плакање - испричала је Рачићева.

Први пут, истински страх и језу у костима осјетила је прије мјесец дана када се међу пацијентима зараженим короном нашао и њен отац.

- Ово је вријеме када сви већ познајемо некога ко је оболио, па чак и у својој близини имамо оне чији су чланови породица изгубили ову битку. Тада се замислите и обузме вас језа. Ово је посебна врста битке и поносна сам што живим у овом историјском тренутку и из свег срца желим да помогнем - казала је Рачићева која бијели мантил носи већ двије деценије. Осим заштитне опреме која отежава посао у АРИ амбуланти, додала је, још је теже донијети праву одлуку.

- Болест је непредвидива, ситуација се мијења у неколико часова и само размишљате шта је са оним пацијентом којег сам данас прегледала, чула како дише, да ли се његово здравствено стање побољшало - испричала је Рачићева додавши да је у новембру када је епидемиолошка ситуација била веома тешка дневно имала и по 40 пацијената. Истакла је да ни љекари сав тај терет не би могли да изнесу без помоћи и подршке сестара које су им и лијева и десна рука, али и немедицинског особља које предано ради и води рачуна о дезинфекцији простора и свему што је неопходно.

Оне најтеже битке у рату са “ковидом 19” воде се у болничким собама у Универзитетском клиничком центру (УКЦ) РС у Бањалуци, гдје је у једном тренутку било хоспитализовано више од 450 пацијената заражених короном, са веома тешким клиничким сликама.

Начелница Клинике за инфективне болести у УКЦ-у Антонија Верхаз рекла је да су, када је почела ова епидемија, сви мислили да ће трајати два-три мјесеца.

- Ослањали смо се на искуства колега из Кине и Италије, а сада видимо да је свака земља, па тако и ми морала наћи свој пут у борби са “ковидом 19”. Ово је велики изазов за све нас. Није било лако, морали смо реорганизовати службу и цијелу клинику смо ставили у службу “ковид” пацијената, реорганизовали смо начин рада. Како је вријеме одмицало стицали смо нова сазнања о болести и до сада већ три пута ревидирали смјернице за лијечење - испричала је Верхазова. Додала је да је у мају већ било јасно да све ово што нас је снашло неће завршити ни до јесени.

- Било нам је јасно да је пред нама маратонска борба. Све више здравствених радника оболијева од ове болести, јер све ово предуго траје, а и љекари су људи. Сада знамо да ток пандемије могу да промијене двије ствари, масовна вакцинација популације или да се природним путем стекне имунитет - рекла је Верхазова додавши да здравствени систем трпи огроман притисак. Она је нагласила да се налазимо у историјском тренутку о којем ће се сигурно писати и причати много.

- Људски је плашити се. Први смртни исход међу колегама био је на неки начин преломни за све нас. Тешко смо кроз све то прошли - истакла је Верхазова.

Осим новог начина рада у клиници, рекла је Верхазова, здравствени радници су још више него сви остали морали да прилагоде и свој приватни живот овој ситуацији из страха да ће по изласку из клинике можда донијети вирус некоме од најближих.

- Разговарам са колегама, са сестрама, јер у овој борби подршка и разговор су кључни. Веома је важно да подијелимо проблеме и оно што нас тишти, да сваки љекар и сестра знају да нису сами. Заједно идемо у ову борбу - поручила је Верхазова и позвала становнике цијеле Републике да дају свој допринос да се ова пандемија стави под контролу тако што ће се и у новогодишњој ноћи и током предстојећих празника придржавати свих препоручених мјера.

Најближе пацијентима који се боре за дах свакако су медицинске сестре које их обилазе свакодневно и воде рачуна о свему. Чак и онда када не могу да им помогну, ту су да их охрабре и улију наду да ће сваки наредни дан бити боље.

Главна медицинска сестра у Клиници за инфективне болести УКЦ-а Јелена Петровић рекла је да је ово била једна од најтежих година.

- Ушли смо у борбу са непознатим непријатељем, не знајући шта нас све чека и све до сада терет смо носили херојски. Тешко је дисати у заштитним одијелима, уморни смо, а најтеже од свега је гледати колеге у болесничкој постељи. У тим тренуцима кроз главу прође мисао да и сами можемо да се заразимо - рекла је Петровићева. Казала је да су све ово вријеме имали довољно опреме и кадра у клиници, али да је ситуација веома исцрпљујућа и да су стално у приправности.

- Сваки смртни исход преживљавамо тешко. Колико год морали остати прибрани, тешко је носити се с тим ситуацијама - рекла је Петровићева.

Ниједном љекару ни сестри није лако, без обзира да ли раде у домовима здравља или болницама, али оне најтеже битке, за живот, за дах, даноноћно се воде у Клиници интензивне медицине за нехируршке гране у УКЦ-у гдје су хоспитализовани животно угрожени “ковид” пацијенти, од којих је скоро 90 одсто на респиратору.

Специјалиста пнеумофизиолог, супспецијалиста интензивне терапије у тој клиници Даница Момчичевић рекла је да већина хоспитализованих у тој клиници не може самостално да дише.

- Најприје покушавамо да им помогнемо са високим протоком кисеоника, потом неинванзивном вентилацијом, а уколико ни то не помаже, стављамо их на респиратор. Сваки изгубљени људски живот тешко нам пада. Како је укупан број обољелих већи, неминовно је и број најтежих пацијената већи, а међу њима су и они млађе животне доби. Иако свим пацијентима посвећујемо подједнаку пажњу и дајемо све од себе да их спасимо, посебно су потресне слике када је ријеч о младима. Иако смо професионалци у своме послу, емоције је понекад тешко зауставити - испричала је Момчичевићева. Нагласила је да осим респиратора располажу и са такозваним вјештачким плућима уз помоћ којих пацијенте у УКЦ-у лијече као у свјетским клиникама.

- Ријеч је о апаратима за екстракорпоралну мембранску оксигенацију. Када ни респиратор не помаже стављамо пацијента на тај апарат гдје постоји мембрана која има улогу плућа. Извлачи се крв из пацијента, чисти се на тој мембрани и очишћена крв се враћа у организам, а за то вријеме пацијентова плућа мирују и на тај начин им пружамо шансу да се опораве - појаснила је Момчичевићева. Додала је да нема страха, јер је свјесна да је њен посао да спасава људске животе.

Не жали се чак ни на умор иако је у тренутку нашег разговора тек стигла кући након смјене која је трајала 30 часова.

- У приправности сам и не знам да ли ћу за сат, два или током ноћи добити позив да морам у клинику. Показало се да је “ковид 19” болест са хиљаду лица и да је потпуно непредвидива - рекла је Момчичевићева, додавши да захваљујући јакој вољи она и њене колеге опстају. Најљепши тренутак у овој великој борби је, истакла је она, када пацијент напокон продише својим плућима.

- Тај удах значи живот и то је оно што нас радује. На контроли нам је био један млади пацијент који се код нас лијечио скоро два мјесеца и био на “вјештачким плућима”. Дошао је на својим ногама и због тога смо веома срећни - казала је Момчичевићева.

Сву непредвидивост “ковида” лично је осјетио начелник Клинике за плућне болести у УКЦ-у Младен Дуроњић који је истакао да је ова болест за многе била као предворје пакла, кроз које су прошли, али на срећу нису стигли до те главне собе. Говорећи о свом искуству са короном, рекао је за “Глас Српске” да сматра да све што захтијева од особља клинике коју води, треба прво сам да учини, а то прије свега, подразумијева да буде тамо гдје су и они.

- Ту логику слиједио сам од самог почетка “ковид” епидемије. Мјесец и по након што сам оболио успио сам да се вратим, прво на половину радног времена, потом цијели радни дан, па поново дежурства - испричао је Дуроњић. Истакао је да је у почетку доминирао осјећај недостатка енергије, да је дан завршавао потпуно уморан, те да му је било потребно готово шест мјесеци да физичко стање врати на период прије болести.

- Трудим се да радим колико је потребно, без обзира на радно вријеме које неријетко траје цијели дан. Посљедња три мјесеца су далеко најтежи период у мојој готово тридесетогодишњој професионалној каријери. Тешко је наћи границу између приватног и пословног живота. Чини ми се да је мој посао мој живот и велики дио живота посвећујем онима којима је потребна моја помоћ - рекао је Дуроњић. Додао је да је било неопходно организовати рад клинике на три локације, од којих су двије са “ковид” обољелима са 160 кревета, у просторијама Централног медицинског блока и старе зграде пулмологије.

- Истовремено, задржали смо дијагностику и третман нековид обољелих у обиму од прије епидемије. Тај дио клинике премјестили смо у дио зграде старе хирургије. Тиме смо омогућили континуирани третман обољелих од малигних болести плућа, хроничне опструктивне болести плућа, астме, цистичне фиброзе и других болести -  појаснио је Дуроњић. Истакао је да је прије него се разболио некако лежерније улазио у однос са короном, те да је и данас на опрезу.

- Колико је опрез неопходан говори податак о екстремно високом броју заражених међу медицинским особљем уопште у свијету. Али, када човјеку постане јасна мисија која му је намијењена у овом животу, тада дати терет подноси много лакше - рекао је Дуроњић и додао да сматра да је човјечанство након ере паразита и бактерија ушло у еру вируса, те да човјек не може бити заточеник вируса, људски дух је увијек јачи.

Он је нагласио да је због свега тога неопходна одговорност свих, од креатора здравствене политике, до крајњих корисника.

- Слабост вируса лежи у чињеници да га је ипак могуће избјећи мудрим избјегавањем ризичних ситуација, а поуздана и ефикасна вакцина била би само један од фактора у односу човјек-вирус - рекао је Дуроњић.

Специјализант из инфективних болести у Болници у Зворнику Сандра Мићић рекла је да је од марта дио “ковид” тима у овој здравственој установи. Тешке упале плућа и пацијенти који остају без даха, свакодневица су њеног посла.

- Најтеже ми је када знам да смо урадили све што је у нашој моћи, а побољшања здравственог стања пацијента нема. Изгубили смо цијелу једну породицу и то је оно што нас најјаче боли. Изгубили смо пацијента који је био 1988. годиште, а од посљедица заражавања вирусом корона преминули су и његови отац и мајка код нас у болници, док је његова сестра преминула у УКЦ-у у Бањалуци - испричала је Мићићева, нагласивши да су то тренуци које је немогуће заборавити.

Истакла је да иако станује сама, непрестано размишља о родитељима и сваки пут када одлази код њих страхује да им не “однесе” корону.

- Трудим се да се чувам на послу колико могу, а када изађем из болнице да не размишљам о “ковиду” - рекла је Мићићева.

Пацијенти

Антонија Верхаз је рекла да здравствени систем већ дуже вријеме трпи огроман притисак пацијената који се свакодневно јављају и захтијевају медицинску његу.

- Не смијемо заборавити ни пацијенте који болују од других болести, чије је лијечење сада јако отежано. Није ово само борба са “ковид 19” већ са мноштвом других проблема које је “ковид” индуковао - рекла је Верхазова.

Преживљавање

Даница Момчичевић је нагласила да се проценат преживљавања пацијента у јединици интензивне његе за нехируршке гране креће између 45 и 50 одсто.

- То је веома висок проценат, посебно ако имамо у виду подручје на којем се налазимо и то што је ријеч о релативно младој грани медицине. Да су резултати добри и да радимо како треба свједочи и признање Свјетске здравствене организације - рекла је Момчичевићева.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.