Зашто се не сјећамо првих година живота?

Глас Српске 29.10.2026 22:35

Фото: Агенције | Илустрација

Покушајте да се сјетите своје најраније успомене. Већина људи ће се сјетити дворишта, кухиње или неке собе из времена када су имали три или три и по године. То показују деценије истраживања: у највећем прегледу најранијих сјећања до сада, у којем је учествовао 6.641 испитаник, просјечна старост у вријеме настанка најраније успомене била је 3,2 године.

У истом истраживању, међутим, 38,6 одсто људи тврдило је да им прва успомена потиче из времена када су имали двије године или мање, а 893 испитаника навела су да се сјећају прве године живота. Аутори студије сматрају да су многе од тих успомена измишљене: настале су спајањем сачуваних фрагмената и сазнања из породичних прича или са фотографија, а особа која их се „сјећа“ није свјесна да су дјелимично или потпуно фиктивне. Могуће је, дакле, да ваша најранија успомена заправо није успомена, пише магазин ХЕДОНИСТ.

Фројд и први осумњичени

Ова појава има назив још од 1905. године, када га је увео Сигмунд Фројд у раду о теорији сексуалности. Према његовом тумачењу, одрасли потискују најраније успомене јер је њихов садржај неприкладан. Наука је ту идеју одавно одбацила: не постоје докази да се најранија сјећања активно потискују на тај начин.

Ипак, проблем су уочили и истраживачи прије Фројда. Крајем 19. вијека Керолајн Мајлс (1893), као и Виктор и Катрин Анри (1895), испитивали су одрасле о њиховим најранијим успоменама. Одговори су се углавном односили на период око треће године живота.

Заборав почиње касније него што мислимо

Дуго се претпостављало да мала дјеца једноставно нису способна да стварају трајна сјећања. Патриша Бауер са Универзитета Емори и Марина Ларкина показале су да то није тачно.

Истраживачице су снимале 83 трогодишњака док су са родитељима разговарали о догађајима из претходних мјесеци, попут посјете зоолошком врту или прославе рођендана. Када су дјецу поново испитале, установиле су да су се она узраста од пет до седам година сјећала више од 60 одсто тих догађаја, док су се осмогодишњаци и деветогодишњаци сјећали мање од 40 одсто.

Ауторке су закључиле да се заборав налик оном код одраслих успоставља око седме године.

Заборав, дакле, не значи да сјећање никада није постојало: оно је најприје било формирано, а потом нестало из свјесног сјећања. Родитељи који су пратили дјететов ток разговора помагали су трогодишњацима да призову богатије успомене.

Беба која покреће играчку

Да бебе памте, знало се и раније, али не на исти начин као одрасли. Керолајн Рови-Колијер деценијама је проучавала бебе старе три мјесеца које су научиле да покретањем ногу помјерају играчку изнад колевке, захваљујући траци везаној за њихову ногу.

Послије шест до осам дана бебе су престајале да помјерају ноге, па се чинило да су заборавиле научену радњу. Међутим, кратак подсјетник — посматрање играчке која се сама покреће — готово у потпуности је враћао научено понашање.

Сјећање, дакле, није нужно нестало. Могуће је да га само више није било лако призвати.

Беба у магнетној резонанци

Важан помак у истраживању догодио се у марту 2025. године, када је тим са Универзитета Јејл објавио рад у часопису „Science“. Тристан Јејтс и Ник Терк-Браун снимали су мозак будних беба магнетном резонанцом. То је изузетно захтјевно јер се дјеца стално помјерају, па је тим морао да обави стотине снимања, од којих многа нису могла бити искоришћена због покрета.

У истраживању је учествовало 26 беба узраста од четири до 25 мјесеци. Свакој су приказиване нове фотографије лица, предмета и призора, у трајању од двије секунде. Касније су им показивани парови слика — једна коју су већ видјеле и једна нова — а истраживачи су пратили њихов поглед. Претпоставка је била да ће бебе дуже гледати слику коју препознају.

Резултати су показали да су бебе дуже гледале претходно приказану слику када је хипокампус био активнији током њеног првог посматрања. Најизраженији сигнал забиљежен је у задњем дијелу хипокампуса, области коју одрасли користе за формирање епизодних сјећања. Тај ефекат био је израженији код беба старијих од 12 мјесеци.

Образац је уочен код 11 од 13 старијих беба, али не и код дјеце млађе од годину дана. До тада је преовладавало мишљење да је хипокампус у раном дјетињству превише незрео да би уопште могао да ствара таква сјећања. Студија је показала да то не мора бити случај: отприлике од прве године живота хипокампус може да биљежи појединачна искуства.

Ипак, важно је знати границе овог налаза. Истраживачи су мјерили препознавање слика, а не сјећање на догађаје. Студија не доноси закључке о бебама млађим од годину дана, нити показује да ли таква сјећања опстају до одраслог доба.

Терк-Браун признаје да истраживање засад нема практичну примјену, осим што показује да бебе од око годину дана већ могу да памте. Његов тим сада испитује да ли дјеца препознају снимке настале из сопствене перспективе у периоду када су била бебе. Први, прелиминарни резултати указују на то да сјећања могу да опстану до предшколског узраста, након чега постепено блиједе.

Изгубљено, али не и избрисано

Ако бебе биљеже искуства, зашто касније не можемо да их призовемо? Најснажније трагове за сада пружају експерименти на животињама.

Аксел Гускјолен, Шина Џоселин и Пол Френкленд показали су 2018. године да младунци мишева могу да забораве страх повезан са одређеним мјестом, али да се то сјећање може вратити. Када су истраживачи свјетлошћу стимулисали некадашње „ћелије сјећања“ у хипокампусу, мишеви су показивали знаке присјећања чак и три мјесеца након тренинга.

Сличне резултате добили су Алберини и сарадници у истраживањима на пацовима. Научено у узрасту који одговара периоду дјечје амнезије могло је да остане у латентном облику, а каснији подсјетник помагао је да се сјећање поново активира. У каснијим истраживањима научници су успјели и трајније да обнове таква сјећања.

Једна хипотеза узрок тражи у чињеници да се у младом хипокампусу непрестано стварају нови неурони, који мијењају постојеће везе. Код младунчади мишева успоравање тог процеса довело је и до споријег заборављања.

Терк-Браун претпоставља и друго могуће објашњење: хипокампус можда не добија одговарајуће „појмове за претрагу“. Сјећање је, наиме, записано у околностима које се не подударају са начином на који одрасли касније покушавају да га призову.

Шта то значи за наше најраније успомене

Рани доживљаји могу оставити траг чак и када их се више не сјећамо. Истраживања на животињама показују да искуства из тог периода могу утицати на касније понашање. Терк-Браун посебно је заинтересован за могућност да би такви фрагменти једног дана могли поново да се активирају у одраслом добу.

За сада, научници имају доказе из истраживања на мишевима и пацовима, као и резултате посматрања беба које дуже гледају слике које су већ видјеле. Ако су налази на животињама показатељ онога што се дешава и код људи, наше прве године можда нису изгубљене — само још не знамо гдје смо оставили кључ.