Аномалија у земљином магнетном пољу наставља да расте

Научници су утврдили да се овај регион слабог магнетизма развија већ деценијама и да би могао да се подијели на двије засебне зоне, пружајући истраживачима драгоцјен увид у дубоке процесе који се одвијају у унутрашњости наше планете.

И док ова аномалија представља тек незнатну пријетњу по живот на планети, она научницима пружа могућност да проучавају компликовани механизам који стоји иза Земљиног магнетизма.

Приближно 3.000 километара испод површине Земље, у њеном спољашњем језгру, због ротације планете и кретања растопљеног метала континуирано се стварају електричне струје. Ту настаје већи дио Земљиног магнетног поља.

Магнетно поље формира магнетосферу, која штити планету од наелектрисаних честица са Сунца (соларног вјетра) и космичког зрачења.

Међутим, за разлику од класичних магнета, који имају само један сјеверни и један јужни пол, магнетизам Земље није тако уређен, преноси „Дејли мејл”.

Ако се „завири” испод Јужноатлантске аномалије, на границама које раздвајају језгро од плашта Земље, уочиће се велике магнетне варијације, које играју велику улогу у формирању блиског Земљиног окружења.

Поред тога што утиче на компасе и наводи птице приликом миграције, магнетно поље је и невидљиви штит који игра кључну улогу у заштити наше планете од високоенергетских честица које долазе са Сунца.

Слабост са заштитном функцијом

Научници из НАСА посебно су заинтересовани за интригантни феномен „Јужноатлантске аномалије” (South Atlantic Anomaly, САА) — области у којој је магнетно поље слабије, због његовог потенцијалног утицаја на свемирске летјелице, астронауте и, што је најважније, на способност Земљиног штита да зароби Сунчеве наелектрисане честице.

Ова појава омогућава електрицитетом набијеним честицама из соларног вјетра да дођу ближе површини планете него што је то уобичајено.

Иако ово дјелује као слабост у магнетном пољу, истраживања НАСА сугеришу да ово подручје, међутим, има неочекиване заштитне функције.

„Магнетно поље у САА дјелује као врста природне замке за честице високе енергије, омогућавајући нам да проучавамо њихово понашање и интеракције”, објашњава научница из НАСА Тери Сабака и додаје:

„Иако је слабије, оно и даље штити површину Земље од најинтензивнијег зрачења. Наши модели показују да магнетно поље, чак и са аномалијама попут САА, игра кључну улогу у одржавању атмосферске стабилности и заштити биолошког живота”.

Заробљавање честица са Сунца

Земљино магнетно поље усмјерава наелектрисане соларне честице према два појаса зрачења позната као Ван Аленови појасеви.

Ови појасеви заробљавају соларне протоне и електроне, спречавајући их да директно ударе у површину планете. У случају Јужноатлантске аномалије, ове честице могу да се акумулирају у нижим орбитама, што изазива сметње у функционисању сателита и електронских уређаја.

„Можемо рећи да САА функционише као својеврсна природна лабораторија за проучавање утицаја соларне активности на свемирске летјелице и на наше разумијевање магнетосфере”, истиче Пол Бирн са Универзитета Вашингтон у Сент Луису.

Летјелице које пролазе кроз ову област често су изложене повећаним дозама зрачења, што може да изазове оштећења на електронским компонентама и софтверу. Ови изазови, међутим, пружају јединствену прилику да се тестира отпорност технологија.

НАСА је у више наврата прилагођавала орбите својих сателита како би свела изложеност овом феномену на најмању могућу мјеру. Свемирски телескоп „Хабл”, на примјер, прекида све операције када пролази кроз САА, како би се смањио ризик од оштећења.

Информације о еволуцији Земље

НАСА мисија ИКОН (Ionospheric Connection Explorer) тренутно истражује како САА и слични феномени утичу на јоносферу и понашање соларних честица. Прелиминарни резултати указују на то да је интеракција између Сунчевог вјетра и Земљиног магнетног поља сложенија него што се раније мислило.

„Истраживање САА нам не пружа само увид у потенцијалне пријетње за свемирске мисије већ и кључне информације о еволуцији Земљиног магнетног поља кроз историју”, каже за „Дејли мејл” научник из НАСА Џон Смитен.

Из ове перспективе, „удубљење” у магнетном пољу не само да нас штити већ пружа прилику да боље схватимо комплексну природу односа између Сунца и Земље.