Даг Хамарскјолд: 65 година од погибије шефа УН-а која је остала под веома тајне

БЕОГРАД - Прије 65 година, 18. септембра 1961. године, погинуо је Даг Хамарскјолд, шведски дипломата и други генерални секретар Уједињених нација, који је исте године постхумно добио Нобелову награду за мир.

Најважније чињенице

• Даг Хамарскјолд је погинуо 18. септембра 1961. године.
• Био је други генерални секретар Уједињених нација.
• Страдао је током кризе у Конгу, на путу на мировне преговоре.
• Званична истрага је као узрок несреће навела грешку пилота.
• Касније су се појављивали бројни наводи о могућем обарању авиона и завјери.

Хамарскјолд је страдао у паду авиона код Ндоле, тада у Сјеверној Родезији, данашњој Замбији, у близини границе са конгоанском Катанго.

Летјелица се срушила током његовог путовања на преговоре о прекиду ватре између снага ОУН у Конгу и трупа Катанге.

Од економисте до челника ОУН

Хамарскјолд је по образовању био економиста, а студирао је и право и умјетност. Докторирао је економију и прошао низ чиновничких и јавних функција, од Националне банке Шведске, преко рада у влади и министарског ресора, до дипломатске функције при мисији своје земље у ОУН.

За генералног секретара Уједињених нација изабран је априла 1953. године, као компромисни кандидат. У првом тренутку, како се наводи, помислио је да је његов избор првоаприлска шала.

Потицао је из угледне аристократске породице.

Његов отац Хјалмар био је предсједник Владе Шведске од 1914. до 1917. године.

Криза у Конгу

Погибија другог генералног секретара ОУН, у јеку кризе у Конгу са којом је настојао да се избори, одмах је постала предмет бројних спекулација и тумачења позадине трагичног догађаја.

У јануару 1960. године у Бриселу је започео Округли сто посвећен будућности Белгијског Конга. Скуп је био посљедица све већих немира у земљи, у тренутку када је процес деколонизације широм Африке добијао замах.

Те године низ афричких земаља стекао је формалну и правну сувереност. Власти у Бриселу су, невољно, прихватиле „вјетрове промјена“, како се изразио британски премијер Харолд Макмилан говорећи у парламенту Јужне Африке у Кејптауну о неопходности повлачења европских колонизатора из Африке.

Као резултат скупа у Бриселу постигнута је сагласност да Кongo 30. јуна 1960. године прогласи независност.

Први предсједник постао је Жозеф Касавубу, док се на челу владе нашао Патрис Лумумба, чија ће га трагична судбина касније учинити једним од симбола борбе за слободу Африке.

Хаос након стицања независности

Одмах по проглашењу суверености, првих седмица јула 1960. године, дошло је до побуне против бијелих официра у војсци. Лумумба је одговорио отпуштањем Белгијанаца.

Послије те одлуке више није било могуће ефикасно контролисати припаднике конгоанске војске. Хаос се убрзо проширио улицама широм земље, уз прогон Европљана. Десетине људи су убијене, међу њима и поједине дипломате.

Међу нападнутима били су представници западних компанија, особље и њихове породице, којима је приликом стицања суверености била гарантована безбједност, као и неповредивост имовине и инвестиција.

Суочен са хаосом, Лумумба се потом сагласио са интервенцијом белгијских специјалних снага.

 

Отцјепљење Катанге

Велики проблем независног Конга представљао је и сепаратизам. Лидери водећих политичких група најчешће су заступали локалне интересе. Лумумба је, насупрот томе, као припадник мање етничке групе Батетела, заговарао унитарни концепт.

Најбогатија покрајина Катанга прогласила је отцјепљење 11. јула, а непун мјесец касније исто је учинио и Јужни Касаи. Катанга, једна од рудом најбогатијих области Африке, постала је својеврсно уточиште за Европљане, док је Касаи био познат по богатим налазиштима дијаманата.

Након интервенције Уједињених нација и доласка „плавих шљемова“, Моиз Чомбе, лидер Катанге, ангажовао је бијеле плаћенике, углавном Белгијанце, Французе и плаћенике из Јужне Африке и Родезије.

Лумумба тражи помоћ Москве

Суочен са све тежом ситуацијом, Лумумба је затражио помоћ Совјетског Савеза. Према наведеним подацима, захтјев за слање трупа у Кongo упутио је и Јосипу Брозу Титу, који га је одмах одбио, свјестан могућих посљедица.

Москва је у Кongo послала око 1.000 такозваних савјетника.

У САД је Лумумба, слично као и код белгијских колонијалних власти, убрзо оцијењен као просовјетски и прокомунистички оријентисан. Предсједник Жозеф Касавубу искористио је такав развој догађаја да се дистанцира од Лумумбе, као и Мобуту.

Државни удар и Лумумбино убиство

Лумумба је 9. августа прогласио ванредно стање у цијелој земљи, а затим и национализацију појединих белгијских предузећа. Послао је војску у Јужни Касаи како би сузбио сепаратизам, али је та интервенција остала упамћена по злочинима над становништвом Лубе које су починиле регуларне снаге.

Предсједник Касавубу је 5. септембра објавио смјену Лумумбе, што је он одбио да призна. Парламент је потом подржао Лумумбу, насупрот предсједнику.

Десет дана касније, 15. септембра, Мобуту је извршио државни удар, након чега се Лумумба нашао у незваничном кућном притвору у резиденцији која је раније била боравиште белгијског генералног гувернера.

Након што је Генерална скупштина ОУН 24. новембра прихватила Мобутуове представнике као легалне представнике Конга, Лумумба је одлучио да побјегне. Према доступним наводима, кренуо је према Стенливилу 27. новембра, али је већ 1. децембра ухапшен.

Лумумба је убијен 17. јануара 1961. године.

Хамарскјолд и Уједињене нације

Званична Москва је 7. децембра, на састанку Савјета безбједности ОУН, тражила безусловно ослобађање Лумумбе, његов повратак на чело владе Конга, као и оставку генералног секретара Дага Хамарскјолда.

Снаге ОУН у Конгу бројале су тада око 20.000 „плавих шљемова“, највише из Индије, Ирске и Шведске.

Противљење Хамарскјолду и његовој политици у Конгу, у случају Москве, било је првенствено мотивисано његовим одбијањем да снаге ОУН стави у службу Лумумбине политике.

Након што су Чомбеове снаге убиле Лумумбу, УН су у фебруару 1961. године ипак овластиле мировне снаге да употребе силу како би спријечиле грађански рат. Интервенција „плавих шљемова“ довела је до бијега Чомбеа према Сјеверној Родезији, данашњој Замбији.

Пад авиона код Ндоле

Дана 18. септембра 1961. године Хамарскјолд је путовао на преговоре о прекиду ватре између снага ОУН у Конгу и трупа Катанге.

 

Авион типа Даглас DC-6 срушио се десетак километара сјеверно од Ндоле у Сјеверној Родезији. У несрећи су, поред Хамарскјолда, погинули и остали путници и чланови посаде, укупно још 15 особа.

Хамарскјолдова погибија довела је до кризе у погледу насљеђивања функције генералног секретара Уједињених нација.

Спекулације о узроку несреће

Према званичној истрази, узрок несреће била је грешка пилота. Међутим, током наредних деценија појављивали су се наводи да је авион био оборен.

Совјетска пропаганда је убрзо тврдила да је трагедија посљедица дјеловања тајних служби САД.

Бивши предсједник САД Хари Труман изјавио је тим поводом да је Хамарскјолд био „на прагу да нешто постигне када су га убили“.

У више наврата појављивали су се наводи о могућој завјери, а у том контексту помињани су и интереси рударских компанија у Катанги.

Према појединим наводима, белгијски плаћеник и пилот Јан ван Рисегем, командант ратног ваздухопловства Катанге, оборио је авион по наређењу, не знајући да се у њему налази Даг Хамарскјолд. Рисегемова породица је, међутим, инсистирала на томе да то није истина.

Постојали су и наводи да су припадници ОАС-а, француске десничарске организације, планирали његову ликвидацију. Било је то вријеме рата у Алжиру.

Хамарскјолд се, иначе, истицао мировним иницијативама на више кризних подручја, укључујући и Блиски исток. Према свједочењима која су се појављивала током година, летјелица је наводно била у пламену у ваздуху прије него што се срушила.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.