Ненад Шапоња: Живимо у потпуном књижевном глувилу

Ово је у интервјуу за "Глас Српске" рекао књижевни критичар Ненад Шапоња и додао да данас свако мисли, захваљујући технолошком напретку, да може да буде писац. Према његовим ријечима, писац може бити само онај који има нешто да каже и који има таленат. 

* ГЛAС: Како оцјењујете новију књижевну продукцију у Србији?

ШAПОЊA: Књижевна продукција је, нажалост, све мања, не због ове економске кризе која се најављује него, генерално, суочени смо са једним перманентним падом. Наиме, ако погледате на сајту Народне библиотеке Србије, видећете да се прошле године појавило четири хиљаде нових наслова. Од тога, када узмете белетристику, то није више од хиљаду. Е, па замислите државу која има хиљаду нових наслова, шта ту може бити. При томе, да вам компаративно дам податке – Француска је имала 49 хиљада наслова, Јапан преко 90 хиљада. У Сједињеним Aмеричким Државама се водила полемика у "Њујорк тајмсу" како је прошла година била јако слаба. Наиме, објављено је "само" 178 хиљада нових наслова, иако је претходне године било нешто више од 180 хиљада. Значи, они су регистровали тај пад од неких шест-седам хиљада као јако значајан. У бившој Југославији било је 14 хиљада наслова годишње. Према томе, тих хиљаду књига је мало. Слаба је куповна моћ људи. При томе постоје границе између бивших југословенских република; не постоји проток књига и идеја, не постоји могућност да се важне књиге размењују и продају. 

* ГЛAС: Какав је положај српске књижевности у свијету?

ШAПОЊA: Српска књижевност је у транзицији и Србија као држава врло мало ради на својим писцима, за разлику, опет, од неких других држава бивше Југославије, као и од низа других држава Европе и света. Већина малих народа који хоће да опстану схватају да држава мора да помаже културу, мора да помаже књижевност, мора да субвенционише превођење најбољих дела властите књижевности. Србија је негде тек на почетку тог пута и има велики заостатак од једно 15-ак година. Сад је нешто Министарство културе прошле и ове године почело да ради и то је добро, али не довољно. Наиме, треба, управо стимулисати преводиоце са српског језика, да буду амбасадори наше књижевности и културе. Имамо довољно добрих писаца и у прошлости и савремених који би, заиста, могли нешто да кажу читаоцима у свету. Прави пример је књига Владимира Пиштала "Миленијум у Београду", која је изашла јуна прошле године у Француској. Тај роман, који је у Србији пре осам година био у најужем избору за НИН-ову награду - а у то време није био ни читан, ни познат - у Француској је скренуо пажњу на себе. Добио је преко 30 јако позитивних приказа у свим најзначајнијим француским листовима и био је у најужем избору за најбољу преведену књигу. Значи, велики успех нашег писца. Има још неколико писаца чије књиге се преводе као што су Давид Aлбахари и Светислав Басара. Реч је о писцима садашње средње генерације. Међутим, и даље мислим да држава треба да помогне, поготово што је поезија, то јест песничка сцена у Србији веома јака, али то нико не преводи, нити ће се игде то чути. Нажалост, живимо у једном глувилу.

* ГЛAС: Због чега Пишталов роман "Миленијум у Београду" није био примијећен прије осам година?

ШAПОЊA: Знате како је код нас. Целокупна продукција се на крају фокусира ко ће добити НИН-ову награду и онда када се објави најужи избор – то траје недељу дана – још се мало обраћа пажња на тих неколико књига. Међутим, када се саопшти име добитника, сва светла су уперена само у једну књигу, све остале књиге не постоје. И тако из године у годину.   Значи, када буде познат добитник НИН-ове награде, нити једна друга књига више не постоји. То је ствар наше културне јавности, културне политике, која је тако несвесно структурирана да све добија само најбољи, а никакву пажњу публике ни критике, ни они који су били у ужем избору, што мислим да је штета за читаоце и романе. Један огроман рад баци се низ ветар, а мислим да је проблем и за издаваче који су инвестирали у те књиге. Продаја књига српских писаца, осим три-четири хит писца (а то је обично у питању ниска књижевност), јесте јако слаба и питање је да ли иједна књига може да домаши трошкове производње.

* ГЛAС: Који писци, по Вама, завређују пажњу читалаца?

ШAПОЊA: Драго ми је да се последњих година појављује ова генерација постмодерниста, који су некако раније били у другом или трећем плану; значи Басара, Великић, Петковић, Пиштало, као и Немања Митровић, Ђорђе Писарев. Низ писаца који су раније били у другом плану сада представљају најкреативнији и најпотентнији центар српске прозе. Наравно, за њима долази друга или трећа генерација постмодерниста. Мислим да је српска проза некакав лик који се стално мења. Истовремено имамо писце старије генерације као што је био Павле Угринов, који је стварао сјајну прозу, затим Данило Николић и други. Од млађих ту је Вуле Журић, Мирјана Ђурђевић је занимљива, као и Љубица Aрсић. Има доста интересантних писаца и српска сцена јесте живахна и мислим да је једна од најбољих у региону.

Фестивал кратке форме

- Пре три године појавио се фестивал кратке форме "Кикинда Схорт". На претходном издању било је неколико реномираних писаца из Велике Британије, попут Клер Вигфол и Питера Хобса. Чини ми се да је то један од добрих начина да се кратка прича врати под светло рефлектора - каже Ненад Шапоња.

Кратка прича

* ГЛAС: Због чега је форма кратке приче потцијењена код читалаца?

ШAПОЊA: Кратка прича је фундаментални жанр. Она је роман у малом. Стицајем некаквих тржишних, маркетиншких и медијских околности код нас је све фокусирано на роман, тако да се годишње мало објављује књига прича и тих 10-20 издања потпуно је занемарено. У критици овај жанр није потцењен, зато што имамо значајне писце и када напишу књигу прича, то се примети. Такође, имамо "Aндрићеву награду" која се додељује најбољим ауторима. Мислим да је ту ствар едуковања публике, можда треба више прича објављивати у новинама. Ниједан наш недељник типа "НИН" или "Време" нема кратку причу. "Политика" се још тога држи, али нико више. То је нешто што треба вратити у видокруг јавности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.