Недељко Николин Кајиш: Српски ли је, који ли је?
Ова држава има свој народ, народ има језик, а језик своје болести. Најопаснија болест по њега је човјек. Док наши сусједи стварају себи језике, знајући њихову вриједност, дотле смо ми свој срозали у подножје своје "висине".
Прво је било вријеме кад се ћути, а онда је дошло ово, кад се говори. Ћутали смо до изнемоглости, прегонили преко сваке мјере. А ево, и сада, причом смо превршили сваку границу. За једне је важно шта се говори, за друге ко говори, а за апсолутну и једва примјетну мањину - како се говори? Отежано се крећем по историји средњег вијека, али ме је стид од надолазећег времена нагнао тамо. Не бих о националним осјећањима, јер то су, можда, помало истрошени сентиментални клишеји, мање-више познати свима, али о духовним, хоћу - и морам.
Модерно нам зло пријети језику
Још крајем 12. вијека Стефан Немања је, на самртничкој постељи, изговорио ријечи које недвосмислено говоре о снази и потреби језика. Између осталог, рекао је и то да, "народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ..." и, да "послије изгубљеног језика нема народа".
За српски језик и свеци су се борили...
Нисмо ми изабрали овај простор за живот; небо нам га одредило. А онима којима небо одређује мјесто бивствовања, танковрати су и никад спокојни. Зато морамо више водити рачуна о себи него други, ако хоћемо да будемо, да јесмо. Ми смо мали народ, и за друге безначајан, али себи нужан. А нужност подразумијева све, у границама чојства, могуће, да се опстане, да се траје. Силом се не можемо одупријети никоме. Али памећу - можда - свакоме. За ту врсту "оружја" најбољи су примјер дали Тесла, Вук, Андрић, Предић, Мокрањац...). Све промјене режима, власти, религија... нису у стању да помраче величину ових људи. А гле "чуда" - говорили су свој, матерњи - српски језик.
"Гријех је шкодити отаџбини", каже Сенека. Још већи је моћи јој бити од користи, а не хтјети, додали бисмо. Држави у којој живимо може свако наудити, али и помоћи јој. У зависности од тога с' чиме ко располаже; "мали човјек" може мало, "велики" - много. Медији имају огроман утицај на јавност. Несигурни слушаочев ум ће им, по логици ствари, увијек вјеровати, чак и онда кад их не разумије. И не само да ће им повјеровати, већ ће то сматрати мудрим и, надасве, коначним. Новинари (уз часне изузетке) то користе, па често дјелују самоувјерено, надобудно, дрчно...
Рониоци су понирали у дубину језера, вршили испитивања, тренирали. Новинарка јутарњег програма каже: "Само ентузијазам и адреналин су их натјерали на то". Комшиница ме, док срче каву, пита: "А које су вјере та двојица што су и по 'вакој студени наћерали у воду?", мислећи на ентузијазам и адреналин. У ТВ вијестима, с великим усхићењем, уредник збори: "Артикулисано политичким вокабуларом, најзад је извршена инаугурација првог човјека колектива..." Страшно је чути овакве ријечи. Оне не требају никоме. Оне плаше свакога. Удаљавају слушаоца од вијести, новинара, телевизије, па, чак, и од себе сама. Нисам сигуран да онај на Змијању, Лијевчу, или Поткозарју, који гледа, и слуша, разумије то што му се говори. А био би томе рад. И био би то ред. Уз овакве информације слушаоци би, поред себе, морали имати Рјечник страних ријечи.
Оваква прича је зид између "њих" и "нас". А требало би да буде мост. Морали бисмо, прије него било шта кажемо, знати како ће то одјекнути, хоће ли се гдје зауставити, примити? И хоће ли дати какву корист? То је, ваљда, и циљ говора. Осим тога, са слушаоцима смо већ дуго у кризи. Све их је мање. А чим је њих мање, говорљивих је више. Они дјелују "по систему спојених посуда". За мањак слушалаца криви су говорници. Не знају причати, не умију радити свој посао...
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
