Милета Aћимовић: Критика са стручним терминима збуњује читаоца

Рекао је ово у интервјуу за "Глас Српске" књижевни критичар Милета Aћимовић Ивков, који је често на мјесту оних који одлучују о значајним књижевним признањима, али и својим критикама усмјерава читаоце којим савременим дјелима да се окрену.

* ГЛAС: Били сте у жирију за овогодишњу НИН-ову награду. Чиме сте се руководили када сте бирали најбољи роман године?

AЋИМОВИЋ: Увек су најважнији књижевно-уметнички критеријуми. Степен књижевно-уметничке остварености и овог пута је био најпресуднији. Људи често заборављају да се до награђене књиге долази гласањем, то је она врста људског договора по коме треба да победи демократска већина. То значи да онај други део чланова жирија трпи терор демократске већине уколико неће да прихвати одлуку већине. НИН-ова награда је плод компромиса када немамо јединствен став о истој теми, а овога пута је било тако. Жири је имао став да је неколико романа у обимној и разноврсној продукцији заслужило иста висока признања. Што се тиче романа који су пристигли на конкурс за НИН-ову награду ова година је година средњег или мало вишег просека у домену књижевно-уметничке остварености. Сведоци смо чињенице која се огледа и у другим областима духовне производње, а то је да је огромна инфлација псуедовредности које постепено заклањају и засипају оно што је елементарно вредно у уметности. Тридесетак романа који су били у трци за ову награду су оне књиге које заиста треба да се прочитају. Будући да је НИН-ова награда најзначајнија у српском књижевном, језичком и духовном простору и увек је везана за један део сензационалистичке атмосфере, полемичких оспоравања, где се често помешају разлози и поводи, тако се десило и ове године.

* ГЛAС: И сами сте награђени за књижевну критику. Да ли има довољно књижевне критике у савременој српској књижевности и колико се поштује глас критике?

AЋИМОВИЋ: Књижевна критика и данас живи, али у оквиру цјелокупне књижевне производње. Међутим, много важније је то колики је утицај књижевне критике на формирање јавног мњења. Данас можете да пишете шта год хоћете и о чему год хоћете, али много већи проблем је како да то што напишете дође до релевантних читалаца. То нису они читаоци који ће, како се тај стереотип дуго неговао, у московском и бечком метроу, читати херц романе док се возе са посла кући. У таквом виду концентрације ништа осим бизарних заплета водвиљског типа или оних као у популарним сапуницама не можете да прихватите. До тог што је вредно и ваљано у књижевности може се доћи на више начина. Због тога књижевна критика и данас има исту функцију. Невоља је што она почиње да се служи језиком и терминима који су сведени и стручни, далеко од језика свакодневне комуникације. Као да смо заборавили како је о томе писао Богдан Поповић. Ми данас, набилдани силним књижевно-теоријским знањима, као да се отимамо и такмичимо ко ће нејасније да каже своју критику. Тако заправо чинимо супротно од онога што желимо да постигнемо. Обичан човек коме се ми обраћамо мало може да користи наш текст као пречицу до потпуног задовољства. Могу да се нашалим о тој теми: Критиковати, то значи показати аутору како бих ја чинио кад бих знао.

* ГЛAС: Да ли издавачи и уредници смију да се прилагођавају укусима већине читалаца и да објављују углавном што је тренутно популарно?

AЋИМОВИЋ: У озбиљним традиционалним културама постоје нивои. Кад одете у Aмерику схватићете да је то најкласнија држава на свету. Тако би требало да буде и код нас, али није увек и у свему тако. Код нас се ти нивои снижавају како би оно што је између, ни жена ни девојка, било занимљиво и добро. Међутим, ниво је још могуће одржати и они који држе свећу изнад воде постоје. Тако је у свим традиционалним културама, а ми свесно хоћемо да низак и високи ниво приближимо и упросечимо. Живели смо у социјализму у коме су сви били једнаки и исти. Можемо бити равноправни, али никако не можемо бити исти. Књижевност коју пишу писци попут Горана Петровића никако није иста са оним књигама које ћете наћи код наших популарних издавача у излозима књижара. Читаоци то треба да знају и да у томе траже критеријуме који ће их определити шта да читају.

* ГЛAС: Које књиге бисте препоручили читаоцима међу новим насловима као квалитетне?

AЋИМОВИЋ: Награду "Меша Селимовић" ових дана добио је Владан Матијевић и обавезно треба прочитати његов роман "Врло мало светлости". Томе треба додати још неколико занимљивих књига које су недавно објављене. Писци из малих средина не треба да гаје комплекс да су мање важни, јер смо ми сви део једне културне и духовне породице. Ове године смо повластили романе који једноставно и критички расветљавају савременост. Препоручио бих и књигу једног писца, који је велики радник у језику, а то је "Госпођа Олга" Радована Белог Марковића. Ко уме и има снаге и интелектуалне моћи да то прочита, схватиће да ће бити у великој мери награђен.

Писци и признања

- Велика је храброст и достигнуће одвојити време и године, ризиковати живот, егзистенцију деце и писати књиге у малој књижевности. Књижевности, како се то пословично каже, без зле примисли, једног малог народа. И још очекивати да се од тога у Београду, макар пристојно живи. Више признања би требало давати најбољим српским писцима - каже Милета Aћимовић Ивков.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.