Јелисавета Сека Саблић за Глас Српске: Култура на овим просторима је ексцес

 Ипак, у овом времену, када се на глави не носе круне и док у главама многих владају проблеми због којих се људи све мање искрено смију, глумица Јелисавета Сека Саблић и без круне има апсолутну владавину коју већ скоро педесет година одржава својом моћи да на лицима других црта осмијехе.

Баш као и сви велики умјетници, она је другачија само због оног што она заиста и јесте, а још ако се присјетимо филма "Бурдуш" гдје Сека тумачи лик Рајке и култне сцене у којој она Гидри Бојанићу пјева новокомпоновану пјесму "Дај ми чашу ракије" у којој је "глумила" очима, косом, уснама, сваким својим покретом, јасно је зашто она све ове године сија, како у позоришту, тако и на филму.

За "Глас Српске" говорила је о својим глумачким изазовима, младим умјетницима, кризи драмског текста и о значају награда, којих није недостајало у њеној каријери. Сека тренутно одмара, игра у позоришту, а након толико ликова оживљених на платну и позорници, каже да је и послије свега за њу све изазов.

- Скеч је изазов ако је духовито написан, реклама је изазов ако је добро плаћена, драма је изазов ако имате шта да кажете, комедија је изазов ако се људи радују и ако су дворане пуне. Оно што није изазов, то је лош пројекат, кад не знате зашто сте уопште у њему - нагласила је Сека.

Враћајући се мислима уназад у вријеме када је она почињала своју каријеру и поредећи га са временом у којем неки нови млади глумци исписују своје глумачке приче, Саблићева наглашава да сви имају своје вријеме и своје животе.

- И морамо прихватити реалност. Биће боља, а и гора времена. Таленат је неуништив, он се пробија као вода, налази пут и сигурно долази до места где је потребан и где ће заживети - истакла је Сека.

Глумица која је била и остала једна од најомиљенијих у свим земљама бивше Југославије одрастајући кроз умјетност и градећи себе као личност, улогама које је остварила и оним што је она имала да каже као човјек, говорила је и о стварности неког времена. На питање да ли вјерује да исконска умјетност може да мијења свијест људи, одговорила је питањем: "Кад су па мењале?".

- Култура је овде на овим просторима ексцес, била и остала. Ова земља је и даље неписмена, али на моменат позориште, глума може људе да забави, па чак и оплемени - рекла је она.

Сложила се и са констатацијом колеге Небојше Дугалића да се права умјетност дешава мимо награда.

- Има истине, али ипак онај резултат који је далеко одскочио од свих мора бити примећен, самим тим не могу га мимоићи званична признања - објаснила је Саблићева.

Сека је 2008. сврстана међу најбоље српске глумице свих времена поставши лауреат награде "Жанка Стокић". Награђена је и најпрестижнијим "Добричиним прстеном" за животно дјело, као и са пет "Златних ћурана" на Данима комедије, од којих четири за најбоље глумачко остварење, а једним за животно дјело и изванредност њеног комичарског израза.

Позоришни текст у кризи

- Давно је ово друштво престало да негује и чак да уопште обраћа пажњу на драмске писце који то тек постају тиме што им се игра прва драма, па друга боља, па стижу до своје професије драмског писца. Нико то не може постати тиме што ће писати текстове и гурати у фиоку. Па чак и кад нечији текст угледа светлост дана, на радост аутора, реализује у неком театру, он је углавном биран од стране незналица које не разликују добар или лош текст. Тај текст је биран по везама, "везицама" партијским и рођачким - казала је Сека Саблић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.