In memoriam - Боро Капетановић: Одлазак посљедњег боема

Јуче ујутро ме затекла вијест да је овај свијет напустио Боро Капетановић, један од наших највећих пјесника.

Само прије неколико дана сам га тражио у Бањaлуци, али нико није могао да ми каже гдје се налази. Чак ни на мјестима гдје је обично испијао своје кафе, нису га виђали дуже вријеме. Био сам помало тужан што га нисам видио, као да сам предосјећао да би то могло бити посљедњи пута. А много пута смо у ове три и нешто деценије друговања „пребијали“ понеку и смишљали „пакости“ онима што нам загорчавају живот.

Никада није имао пуно, а није ни тражио. Једне фармерке двије кошуље, јакну и да има за цигаре и пиће у кафани, одакле је посматрао живот и претакао га у стихове. Да је имао и требао више, вјероватно не би никада разумио до краја мајке убијених од усташке авијације на Цести Петровачкој, не би разумио ни суштину потребе да се у тешким данима буде патриота. Не би вјероватно било ни врцкастих љубавних и вишесмислених пјесмица у „Чику“, литератури наше младости.

Негдје, средином рата, кажем мом уреднику културе Драгољубу Јекнићу, угледном дјечјем писцу да мало погледа са Бором, да му објавимо понеку пјесму. Каже Дража да га је тражио, али нема ни адресу ни телефон. Узмем ствар у своје руке и замолим мог пријатеља Нешу Новаковића, тада мислим да је био директор телевизије, да га нађе и „приведе“ на телефон. И би тако.

Каже Боро, немам ти имењаче ништа у рукаву, али до ујутро ће бити. Кад навече, на редакцијски факс, стиже некаква порука. Потпис Боро Капетановић а текст иде овако:

Сијевни муњо

Удри громе

Помози боже народу моме!

Имењаче дигло ме хитно, чекају ме моји Сањани, пичимо на Градачац!

И ја то објавим у „Српској војсци“  као свједочанство и наук и данашњим министрима да су ратовали писмени људи и да није срамота да се њихова поезија чита у пригодама.

Много година касније, у башти хотела „Босна“ сједимо и смишљамо како да обиљежимо Бориних четири деценије књижевног рада. Сједи Боро, неколико пјесника, генерал Лисица, који је исто у души био пјесник, и ја. Пара немамо, јер што имамо плаћамо неким ратним друговима телефоне и храну. Питам Бору шта мисли да питамо културног или борачког министра да помогну, ипак је Боро национална величина.

- Не вриједи, каже Боро, тамо ме не подносе. Били неки новинари „Преса“ и ја им дао интервју. Питали ме зашто ме не воле министри а ја им саопштио “Сви су исти само се муве мијењају!“.

И тако, опет захваљујући добрим људима, јавност сазнаде да је Боро навршио четири деценије плодног књижевног рада, да их је обиљежио умјесто издања сабраних дјела, уз кафу у башти хотела „Босна“, али да никада у те четири деценије није успио да докучи ни иза једних врата гдје се одлучивало и о њему. Говорио би: Више волим гладан слободу него да сит вучем за рукав неког јебивјетра, који је постао министар или неко му..о.

Такав је био Боро.

Ипак, чујем, постхумно, успио је да уђе иза тих чаробних врата - комеморација је одржана у Банском двору.

Ето, путуј мој добри Боро, имењаче, у вјечност, тамо на небу слави поезију, слави доброту и своју ратну Санску којој си био највећи моралиста.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.