Душко Певуља: Поводом oдласка Боре Капетановића

У овом тешком тренутку, када истина императивно обавезује, упутно је најприје поновити оно што смо сви знали и за живота Боре Капетановића: био је ријетко драг човјек и изузетан стваралац. Ко год је бар једном уживо слушао пјесничку ријеч Боре Капетановића или бар нешто прочитао из његовог обимног опуса, у то се увјерио.

За стваралачку изузетност није потребно набрајати посебне разлоге, јер они више и постоје на осјећајном, а мање на дискурзивном плану. Боро је једноставно био аутентичан и свој, његова шара није личила ни на чију другу. До тога је држао више него до било чега другог, убијеђен сам да је и сам тога био свјестан, имао сам прилику и привилегију да га толико познајем. Поезијом је потврђивао свој живот, а живот преводио у поезију. Презирао је извјештаченост било које врсте и у били чему што има дамар стваралачког. Свака врста и најмање артифицијелности једноставно поништава поезију, то  је можда и најпостојаније умјетничко начело пјесника од кога се данас опраштамо. У свакој другој прилици, јеванђеоски безлобив и наиван до највише тачке људске доброте, ипак није могао да отрпи пренемагање и фолирање.

Oтишао је један од ријетких аутентичних стваралаца нашег времена и наше књижевности.  Тест за то је врло једноставан за све нас. Запитајмо се ко међу нама са таквом унутрашњом духовном пуноћом може да напише ријечи: У празној кући свега има. Само онај који је знао да се од поезије код Срба, још oд вемена Доситеја Обрадовића не може живјети, да се од ње прије може умријети!  Боро Капетановић је живио за поезију. Није жели да изневјери свој дар и аутентичност социјалног аутсајдера, највишег достојанства и моралне чврстине. Свака погодбеност у том смислу, којој смо сви склони, била је за њега банализација позива који не трпи компромисе било које врсте.

За духовни живот, онај којим је живио Боро, који сљубљује вријеме са вјечношћу, довољно је хлеба и језика, како гласи наслов једне књиге Матије Бећковића, кога је Боро безмјерно цијенио до краја живота и видио у њему цјеложивотног узора. Ни Матија није остао дужан: свједочио сам неколико пута кад Матија каже: "Боро је песник!"

Од прве до посљедње пјесничке књиге поетику Боре Капетановића обиљежило је интересовање за трагику постојања, егзистенцијалне урвине, провинцијални свијет и његову свијест, позицију маргиналних и одбачених, уклете судбине, промашене животе и несретне, неостварене љубави. Боро је маниром аутентичних стваралца знао да се ту крију непатворени аутентични видови живота и неисцрпни извори поезије. Његово стваралаштво обиљежава та нискомиметичност, умјетничко сагледавање живота са најмањег одстојања, живота који је само привидно оскудан, заправо можда и сиромашан у манифестационом и парадном, али садржајан и слојевит у ономе што је живот у најогољенијем своме виду и трајању.

Живот и поезију овога пјесника обиљежила су још два крупна момента, да још само њих издвојимо у овом приликом. Један је биографска чињеница која Бору Капетановића изједначава са великом већином његових суграђана: трајно напуштање Санског Моста под силом трагичних ратних дешавања октобра 1995. године. Остао је вјечно везан за свој лијепи и питоми град. Он је пјесник свога града, његових људи, љепоте и страдања. Кроз своје пјесме, постао је симбол овога града и његових ријека. И својим суграђанима, расутим којекуда по свијету, и својим поштоваоцима и читаоцима, Боро ће трајно остати замјенско име за Сански Мост.

Ратне пјесме Боре Капетановића и посебно његова поема "Јасеновац", сврставају га у националног пјесника првога реда. Мало ко се попут овог пјесника толико саживио са јасеновачком трагедијом, која је неповратно промијенила историју и лице нашега народа. Он је у овој јединственој поеми новије српске поезије сјединио историјско осјећање, унутрашњи непатворени доживљај страдања и светост јасеновачких невиних жртава. Колико га је истински погађало ово трагично мјесто српске повјеснице не види се само по тексту његове поеме, већ подједнако и по гласу којим ју је казивао, а који је раскривао аутентичну снагу најприје људског, а потом и пјесничког ганућа.

Боро, пријатељу мој добри и драги, имао сам част да се на један лијеп начин удјенем у твој живот, да подијелимо неке заједничке тренутке, да повремено путујемо и дружимо се. Радостан сам што сам дјелимично допринио да ти посљедња година живота, не слутећи да је крај тако близу, протекне достојанствено и поприлично срећно, иако смо обојица знали да је срећа мислећем човјеку углавном недохватна. Драго ми је што си нам повјерио своју посљедњу књигу "Оморина над калдрмама". Ти си тврдио да је посљедња и да нећеш више писати, а ми, твоји пријатељи те хорски разувјеравали. Био си посебан и по томе што ниси сматрао да човјек након педесет година стварања и објављивања треба да буде заокупљен умножавањем властитих књига. Као рођеном пјеснику било ти је испод достојанства да било шта радиш за своје дјело.

На нашем посљедњем сусрету, прије петнаестак дана, повјерио си ми још двије руковети твојих пјесама и обавезао ме да до бањалучког сајма књига објавим друго, проширено издање књиге "Оморина над калдрмама". Пријатељу, завјетовао сам се пред тобом, да ћу то и учинити и уприличити достојанствену промоцију у Кући Милановића, у којој си имао своје посљедње велико пјесничко вече.

Драги Боро, твој аманет схватам и симболички, као величанствено затварање животног круга: кад су и на почетку и на крају ријеч онда је смрт само непровјерена гласина, како је написао твој омиљени пјесник Рајко Петров Ного. Сад кад се опраштамо од тебе, немам ни трунке сумње да је у твом случају баш тако. Почивај у заслуженом миру божји човјече, драги пријатељу. Амин!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.