РЕЦЕНЗИЈА Земља злих (2024): Људи и технологија VIDEO
Холивудски поджанр акционог милитаристичког трилера, за разлику од својих златних дана током осамдесетих, када је у просјеку једном мјесечно у биоскопу неко од припадника свих родова оружаних снага САД спасавао неку пропалу мисију или киднапованог грађанина у земљама трећег свијета, данас је углавном сведен на спорадичне покушаје, промјенљивог квалитета.
Филм "Земља злих" (Land of Bad), режисера и сценаристе Вилијама Јубенка, један је од атрактивнијих и занимљивијих покушаја да се овој врсти акционих трилера врати некадашња слава и продорност код публике, уз солидну глумачку екипу на челу са ветераном Раселом Кроуом, проблем је само што се протекле четири деценије војни углед САД добро срозао након неколико промашених ратова и бахатог милитаризма од Балкана до Тајвана па се и перцепција моћи њених војника окрњила код потенцијалног гледаоца.
Добра је ствар што је Јубанк, као аутор свјестан такве ситуације па је у своју причу о мисији врхунских специјалаца из одреда "Делти" у џунгли Филипина, која крену по злу, додао на папиру занимљив критички угао о односу класичног (пјешадинац на терену) и модерног ратовања (дронови, врхунска технологија, бомбашки удари на дугме). У тој поставци Кроу је незгодни ветеран ваздушних снага капетан Еди Рипер Грим, мајстор употребе дронова и прављења проблема надређеним, тј. човјек са технологијом, док је храбри, али неискусни наредник везиста Џеј Кини (Лијам Хемсворт) човјек на терену. Када операција у којој се Кини нашао крене по злу, а исламски терористи среде његов тим командоса, неискусни солдат се покушава пробити до мјеста извлачења, док му експлозивни Грим даје упутства и ваздушну пратњу ("Ја сам твоје очи на небу и доносилац пропасти"). Јубанк, у оквиру свог буџета од 20 милиона долара успијева као режисер извући максимум из овог заплета градећи у првој половини филма динамичан и атрактиван акциони трилер, који на екрану изгледа као да кошта неколико пута више.
Проблеми настају када сценарио, који су писали Јубанк и Давид Фриџерио, почиње губити базични фокус о "усамљеном војнику у невољи", да би добио на времену и потрајао 114 минута, лутајући превише између генеричког развлачења матичног заплета и убацивања квази-драмско ангажованих дијалога о природи тероризма и окрутности технологије. Јубанков филм лијепо функционише, док теренци у џунгли пуцају, ударају или боду непријатеље и покушавају да преживе у бјекству, а Грим гледа у екране и испаљује ракете које разносе њихове прогониоце. Када крену понављања у заплету (Кини бјежи, па га терористи хватају, па бјежи, па га хватају, па се поново враћа, итд...) или док Капетан
Грим неколико пута понавља монологе о глупости војске и окрутности дрон ратовања филм, просто речено, губи енергију и увјерљивост.
Штета је што Јубанк своју евидентну режисерску вјештину није имао прилику да искористи на далеко боље написаном предлошку, који не би беспотребно покушавао од акционог филма да направи оно што није.
Са друге стране Кроу очекивано увјерљиво гради своју ролу, нервозног, уморног и циничног ветерана, са четири брака, осморо дјеце (и деветим на путу), који једино добро ради свој посао, али све остало уништава, док млађи Хемсворт дјелује такође прилично увјерљиво, док шакама и оружјем покушава да слиједи путању старијег брата Лијама (и најстарији Хемсворт, Лук има епизодну ролу, као један од Делта специјалаца) и да себе позиционира као новог акционог јунака.
Захваљујући њима финале приче враћа тензију у филм и док пратимо катарзични расплет о војнику, који, док му цури вријеме спаса, ослобађа преживјелог саборца и заробљеног агента, побивши успут десетине.терориста, уз оргазмичне експлозије авионских ракета у позадини, јасно је да овај филм неће поправити мрачну слику УСА солдатеске у свијету, али ће сигурно свом аутору обезбиједити улазницу у филмску А-лигу. Што је, мора се признати, сасвим солидан успјех, макар када је кинематографија у питању.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
