Филмска дива Ингрид Бергман рођена прије 105 година: Живот без маске и лажи

Илијана Божић
Филмска дива Ингрид Бергман рођена прије 105 година: Живот без маске и лажи

“Глума је најбољи лијек на свијету. Ако се не осјећаш добро, убрзо заборавиш, јер си усредоточен на нешто што ниси ти. Ми глумци смо заиста срећни људи”.

Тако је говорила Ингрид Бергман, филмска дива, икона чији сјај не престаје да блиједи. Једна од највећих свјетских глумица рођена је прије 105 година.

Иако је постала славна и позната цијелом свијету, њен животни пут није био једноставан. Мајка јој је умрла када је имала само три године, а отац који ју је обожавао преминуо је када јој је било 13 година. Одгојила ју је тетка, а тужна животна прича као да ју је подстакла да потражи заборав и утјеху у измишљеним животима јунакиња које је маестрално износила на филмска платна.

Лијепа Ингрид Бергман се са 17 година пријавила у Краљевско драмско позориште у Стокхолму. Њен таленат препознао је шведски филмски студио који ју је ангажовао. Убрзо је напустила позориште, да би се посветила филму. Након што је снимила око десет филмова у Шведској и један у Њемачкој, добила је ангажман код холивудског продуцента Дејвида О. Селзника у енглеској верзији њеног шведског филма “Интермецо”.

Бити заносна Швеђанка тада није било довољно за успјех европске глумице у Холивуду. Међутим, свијет филма је врло брзо схватио колико вриједан драгуљ има у својој круни. Њена савршена глума, говор тијела пред камером и невјероватна енергија уз љепоту, урођени шарм и природност показивали су да се у Ингрид крије водећа хероина свјетске кинематографије.

Од осталих холивудских глумица није се разликовала само по необичном акценту него и по изгледу. Ингрид Бергман су красиле спонтаност и природност. Није користила много шминке, била је опуштена у свему што је радила без сујете и потребе да покаже колико је славна и популарна. Савременици су говорили да она никако није могла да схвати зашто Американци имају сталну потребу да раде.

Енглески писац Кристофер Ишервуд казивао је како је Бергманова имала способност да ријечима и својим односом према некој личности учини да се та особа осјећа посебно. Причао је како је она била свјесна шта ради, али да то ни у ком случају није изгледало исфорсирано или лажно. Једноставно је знала да погоди ријечи и људи су се у њеној близини осјећали боље.

Њена кћерка Изабела Роселини истицала је да је њена мајка била стидљива особа, што звучи парадоксално када имамо у виду да је била глумица. Од љубавне занесености, преко благе нервозе све до шизофреног стања њена глума је увијек била беспријекорна. Њен однос према послу је био професионалан. Једном приликом је изјавила да јој је шоу-бизнис као породица. Подједнако добро се остварила на филму, телевизији и у позоришту глумећи на пет различитих језика у Европи и Америци. Њене кћерке су говориле да је код куће  посао остављала са стране и била права мама.  Први “Оскар” је освојила као најбоља глумица у филму “Плинско свјетло” из 1944. године.

Глумац Кери Грант с којим је имала прилику два пута да заигра на платну описао ју је као темпераментну, храбру и одважну жену која живи по сопственим правилима, али која је спремна и да прихвати одговорност за своје поступке. Њихов пољубац у филму Алфреда Хичкока под називом “Озлоглашена” из 1946. године проглашен је најстраственијим.

Љубавна прича са Робертом Роселинијем обиљежила је њен живот и због те љубави прошла је много добрих и лоших ствари. Жељела је да ради са Роселинијем, те му је написала писмо. Роселини је писао о томе у аутобиографији “Фрагменти сјећања”. Рекла му је да је присуствовала пројекцији филма “Рим, отворен град” и да је била потресена њиме, али да је мудро сачекала други филм да би о томе стекла потпунију представу. “Сад пошто сам видела “Паису”, закључила је она, “спремна сам да дођем да радим са Вама”.

Ово писмо направило је скандал у свијету филма. Роселини и Бергманова су се први пут сусрели у Лондону гдје је она снимала филм “У знаку Јарца” са Хичкоком, а убрзо након тога почела је њихова прича и њен одлазак у Италију.

Педесете године су на њеној каријери оставиле скандалозан печат. Добила је статус бесрамне жене која је оставила мужа и дијете и пошла у Италију са љубавником. Била је на мети таблоида и колега, а једно вријеме јој је било забрањено да виђа кћерку. Међутим, то је није спријечило да ради, а њен велики повратак је филм “Анастасија” за који је добила свој други “Оскар” за најбољу женску улогу. Годинама је њена романса постала прихватљива, а трећег “Оскара” је добила 1974. године за најбољу споредну улогу у филму “Убиство у Оријент експресу”.

Касних седамдесетих година Ингрид Бергман је обољела од рака који јој је однио живот 1982. године. Упркос болести снимила је филм “Јесења соната”.

Тог августа “Њујорк тајмс” је писао “Ингрид Бергман, трострука добитница “Оскара” је преминула”, наводећи њену изјаву из посљедњег интервјуа који је дала за тај лист “Имала сам диван живот.. никада нисам зажалила ни за шта што сам урадила.., људи треба да раздвоје глумицу од жене.”

“Казабланка”

Филм “Казабланка”, та ванвременска прича о љубави, губитку и искупљењу у доба борбе против нациста, обиљежила је каријеру Ингрид Бергман, али је и филм који многи сматрају најбољим свих времена.

Премијера је изведена 1942. године у Њујорку, како би се покушала искористити савезничка инвазија у сјеверној Африци. Двије године касније “Казабланка” је добила “Оскара” за најбољи филм, режију и сценарио.

Филм приказује љубавнике које глуме Хамфри Богарт и Ингрид Бергман  који морају да жртвују љубав због борбе са нацистима. Сценарио је посебан по највећем броју запамћених цитата, од “У твоје здравље, мала!” до “Ово је почетак једног дивног пријатељства”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана