Милован Витезовић: Узалудни покушаји ревизије историје

Рекао је то у интервјуу за "Глас Српске" књижевник Милован Витезовић, уредник допуњеног издања капиталне монографије "Ратни албум 1914-1918" која садржи више од 3.000 фотографија које показују страдање српског народа у Првом свјетском рату.

* ГЛАС: Како је изгледало дуго истраживање и прикупљање фотографија за монографију "Ратни албум 1914-1918."?

ВИТЕЗОВИЋ: Три пута сам прошао кроз прво издање те монографије које је 1926. године приредио потпуковник Андра Поповић. То је сведочанство из прве руке, унутра је добар део и страних фотографија, нису ту заступљени само српски фотографи. Има и фотографија супротне стране, која то крије, поготово кад су у питању злочини. Али то је сачувано захваљујући швајцарском писцу и преводиоцу Арчибалду Рајсу, пријатељу српског народа. Полазећи од тих фотографија чак сам оживљавао неке сцене кад сам писао сценарио за филм. Дај боже да се стигне да се и то сними и направи филм о томе. Моја је жеља да кренем из фотографије и да се сцена одатле даље развија. А мој труд био је и да прибавим релевантна мишљења, и председника Србије Томислава Николића, и патријарха Иринеја и професора Милорада Екмечића. Изнудио сам и понеко мишљење од мене. Мој задатак је био да то на неки начин средим. Више сам труда уложио на додатке делу "Ратни албум 1914-1918." него кад је рађен документарни филм "Где цвета лимун жут" за који сам бирао и изабрао фотографије. Сада је придодато око 500 фотографија. Мислим да сам успео да покажем ту децу која су страдала, да нађем већину фотографија жена.

* ГЛАС: Какав је одјек био у иностранству?

ВИТЕЗОВИЋ: Претеча ове монографије била је књига која је носила је наслов "Голгота Србије" који је дао француски генерал Мондезир и који је пребацио и краља Петра Првог Карађорђевића из Албаније. Она је објављена 1916. године, дакле, усред рата. У исто време француски амбасадор у Србији који се такође повлачио са војском такође је објавио књигу 1916. године на француском језику. Преведена је код нас и стигла је на Крф 1917. године. Трудили су се да свету саопште истину о Србима вероватно зато да би своју јавност више заинтересовали за Србе. У историји света није било веће љубави између два народа, као што је то било између Срба и Француза у време Првог светског рата.

* ГЛАС: Шта се данас дешава с том љубави и хоће ли доћи до ревизије историје?

ВИТЕЗОВИЋ: Ревизија се не може направити, исувише је докумената и доказа укључујући и ову монографију. Председник Србије Томислав Николић, који је био на промоцији у Дому војске, листајући прво издање књиге, рекао је да ће се постарати да ту књигу поклони свим државницима света. Надајмо се да ће то бити тако, а било би лепо да то исто уради и председник Републике Српске.

* ГЛАС: Можемо ли се надати да пријатељи Срба из времена Првог свјетског рата неће у овим геополитичким потресима постати њихови непријатељи?

ВИТЕЗОВИЋ: Надајмо се. Један представник Француске 1995. године дошао је у вези са пилотима који су били заробљени у Републици Српској током бомбардовања. Питао сам га, стављајући руку на груди, могу ли Срби, потомци учесника Првог светског рата, деца њихове деце, да кажу, као што су они говорили онда, да је Француска ту, у грудима, у срцу. Јер кад су српске војнике у Првом светском рату питали каква је и гдје је та Француска, они су стављали руку на груди и говорили да је она ту, у срцу. Француски потомци који су то заборавили и који више нису такви, они изневеравају своје претке. А данас, нема нам друге него да се надамо.

Гробља

* ГЛАС: Као додатке монографији ставили сте и фотографије гробаља?

ВИТЕЗОВИЋ: Да. И ми смо мало криви због запуштених гробаља. А, рецимо, у Српском војничком гробљу у градићу Тие крај Париза, где су крстови као постројени војници, у првом реду има један нишан. Ту је 1920. године сахрањен председник Албаније Есад-паша Топтани који је током рата пружао помоћ српској војсци. Десило се да је умро у Паризу и пожелео је да буде сахрањен на српском гробљу, са војницима. Треба и то знати.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.