Посвета Никићу

Дубоко ме то потресло и вратило ме више од шездесет година уназад. Моје сјећање на Мишу Никића извукао бих из давне ’57. када је одржано државно гимнастичко првенство у Осијеку.

Баањалучки Партизан на овом савезном такимичењу представљали су двојица савезних (сениорских) вјежбача, Мирко Пики Петричевићи Ранко Цвијетић, те омладинска екипа у саставу Мирослав Никић, Ненад Видовић, Неџад Бекрић, Новак Поповић и ја, Петар Коларевић. Ово државно првенство остаће упамћено иизабиљежено као догађај на коме је млади словеначки гимнастичар Мирослав Церар, скинуо са трона вишеструког југословенског првака Ивана Чаклеца и постао најмлађи југословенски шампион.

Церар се касније прославио у свјетској гимнастици као неприкословени шампион накоњу са хватаљкама и разбоју. Али, поменуто државно првенство у Осијеку, изњедрило је још једног шампиона, такође Мирослава, али Никића, као омладинског првака државе. А уз то, и екипа коју је предводио, освојила је прво мјесто. Биле су то златне године бањалучке гимнастике. Овим никако не желим да умањим резултате које су касније постизале наредне генерације бањалучких гимнастичара.

Послије овог успјеха, и Мишо Никић његова екипа, мало су се опустили. Интензитет вјежбања помало је опадао, а екипу је напустио изврсни члан Ненад Нено Видовић.

Због школовања, прешао је у Сарајево и укључио се међу оне најталентованије, које је одабрао и водио Владимир Кеке Пелексић, некада запажени такмичар, а касније водећи тренер.

Кеке се у потпунисти посветио тренерском послу и захтијевао је од одабраних појединаца, такође пуно ангажовање и преданост интензивном вјежбању и врхунским резултатима.

Толико су напорно вјежбали, да суи х прозвали Црнци из ФИС-а. Нено Видовић је био један од најуспјешнијих међу њима. Тај Кекеов црначки посао резултирао је освајањем првог мјеста у омладинској конкуренцији на државном првенству ’58. у Ријеци.

На том такмичењу, учетвовала је и наша, бањалучка екипа, ослабљена за Нену Видовића. Ако ме сјећање још служи, његовоо мјесто заузео Тончи Тиховски. Постигли смо солидан пласман, не као онај из Осијека. Али, Мишо Никић је опет био најбољи. Међутим десила се неопростива грешка – збрајајући појединачно освојене бодове по свим справама, судијска екипа је израчунала да Никићу припада друго мјесто, а прво је отишло Ратку Ковачевићу из Пакрача.

Тако су исписане дипломе за ово такмичење. Ми смо одмах уочили грешку и уложили приговор организатору и судијској организацији. Прихватили су приговор, али дипломе су већ биле додјељене. Речено нам је да ће се то касније званично исправити. Никада се то није кориговало и Никићу је отето или украдено прво мјесто. Мислим да је то био нехајан пропуст управе Партизана што се нису изборили закорекцију погрешног резултата и још једну освојену Никићеву шампионску титулу.

Будући да сам био активан у гимнастици у период од ’55. до ’60. године и пратио све што се догадјало најугословенској и свјетској гимнастичкој сцени, узимам си слободу да изнесем свој лични и субјективни став о Никићевим физицким предиспозицијама и наднаравном таленту.

Као прво, имао је, рекао бих, идеалну висину    и по ондашњим и садашњим мјерилима. Ноге су му биле мало јаче што је била велика предност за акробатска извођења на партеру, а посебно значајно за прескок преко коња. Струк је био узак и добро разгибан,и у комбинацији са снажним ногама, могао је да постиже добре, врхунске резултате на вратилу, разбоју и,коњу са хватаљкама,и дјелимично на круговима.

За пуни успјех на круговима, евидентно му је недостајало снаге. Вјежбе снаге никада није практиковао, а своје вјежбање изводио је стихијски, без плана и без тренера. Међутим, посједовао је нешто што многим, готово већини гимнастичара недостаје, а то је истанчани такмичарски дух.

На тренинзима знао је некада да погријеши, али на такмичењима никада. Овдје морам да се вратим на Нену Видовића, такодје мог блиског пријатеља. Истичући Мишине резултате и специфичности, не бих желио  да умањим Ненина постигнућа иизванредне резултате. Нено се укључио у Кекеову екипу у ФИС-у у Сарајевуи у кратком времену се сврстао међу најбољњ. Био је члан тима који је освојио омладинско и сениорско првенство, репртезентовао Југославију на међународним такмичењимаи учествовао на Олимпијским играма у Токију. Моје искрене честитке.

Шта се заправо дешавало послије Ријеке. Мишо се све ријеђе појављивао у сали. Више се окренуо свирању на гитари. И ту је био доста успјешан. А онда га никако више није било у фискултурној сали. Ја сам отишао на студије у Београд и наш контакт се временом гасио и угасио.

Умјесто закључка навео бих слиједеће (моје субјективн мишљење):

• Бања Лука није имала таквог гимнастичког талента
• Ко зна које би Мишо резултате постигао да је имао квалификованог тренера какав је био Цераров Борис Грегорка или сарајевски Кеке Пелексић
• Да је био мало више окренут гимнастици резултати би били врхунски, свјетски

На крају нешто лично: У недавном разговору са мојим сином, поменуо сам Мишу Никића. Упитао ме да ли смо се сретали за вријеме мојих посјета Бањалуци. Рекао сам да се још од прије рата нисмо видјали, али сам  чврсто обећао да ћу га потражити први пут кад одем у Бањалуку. Нажалост, његова изненадна смрт ме спријечила да испуним своје обећање.

Сад ми је преостало, драги мој Мишо да те док год живим носим у најпријатељскијем сјећању и да ти зажелим лаку и меку бањалучку земљу и вјечни мир Божији.

Петар Коларевић

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.