Дописници “Гласа Српске” текстове диктирали са бандера, фотографије слали аутобусима

Деведесетих гoдина прошлог вијека није било општине у Српској из које свакодневно нису стизале занимљиве приче у редакцију нашег листа. Дописничку мрежу редакције “Гласа” данас чини 11 новинара.

Четири деценије са “Гласом” је друговао Слободан Дакић из Мркоњић Града. Први текст који је послао у редакцију овог листа крајем седамдесетих година прошлог вијека био је извјештај са фудбалске утакмице “Слободе”.

- Мијењао сам тадашњег дописника “Гласа”, покојног Лазу Ступара кад год је био болестан. Били су то углавном текстови из свакодневног живота, од политике, привреде, културе, до репортажа о животима обичног човјека - присјетио се Дакић.

Додао је да је “Глас” у то вријеме излазио три пута седмично, а акценат је често стављан на приче о занимљивим људима и манифестацијама.

- Од 1997. године био сам стални дописник из Мркоњић Града, а од 2006. био сам запослен у “Гласу Српске” као новинар из Дописништва Мркоњић Град. “Глас” је за све нас био једна велика породица врсних професионалаца и новинара који су били цијењени на простору бивше Југославије. Учили смо од старијих колега и радо примали сваки савјет и сугестије - истакао је Дакић, нагласивши да никада није било лако писати за “Глас”, али да је било велико задовољство па и престиж бити дио те цијењене породице.

Поносно прича да је новинарство изазовна и стресна, али веома лијепа професија кроз коју је упознао прегршт занимљивих људи, проживио многе тешке ситуације, а у сјећање прибиљежио много више радосних и оних које се памте цијелога живота.

Задовољство

Највеће задовољство, прича, било му је када пошаље вијест и ујутро види да је објављена. У сјећању су му остали многи догађаји, а са осмијехом се присјећа тренутка када је са Млиништа диктирао текст прикачен за бандеру.

- С обзиром на то да је некада кроз Млиништа пролазила ускотрачна пруга, остала је једна телефонска линија, па поштари из Мркоњић Града дођу, спусте жицу на пола бандере и закаче слушалицу од оног пољског телефона. Ми смо се уз помоћ пењача качили, звали редакцију и слали прилог. И све је стизало на вријеме. Тим текстовима пунили смо прве стране нашег “Гласа” осамдесетих година - присјетио се Дакић.

У његовој богатој новинарској каријери урезано је још много занимљивих ситуација, попут оне из 1998. године када су општину Језеро задесиле велике поплаве.

- Није био проблем издиктирати текст, али како послати фотографије. Одем на терен, “испуцам” цијели филм па трк на аутобуску станицу, дам возачима да понесу у Бањалуку, а неко од колега из редакције сачека и преузме. Другог дана у “Гласу” осване фоторепортажа са поплављеног подручја - додаје Дакић.

За 40 година, колико је писао за “Глас Српске”, разговарао је са многим “великим” људима, политичарима свјетског ранга, али је, каже, највише волио приче о необичним судбинама. Једна таква, присјећа се Дакић, била је репортажа о Мари Квргић из Бабића у Јању код Шипова која је тада имала 110 година и била најстарији становник Српске и БиХ. Уз његово одобрење ту причу објавио је и један лист из Бугарске. Причајући о професији и послу, радо се присјетио и некадашњег уредника дописничке мреже “Гласа” Вукана Дубочанина, за кога каже да је добар новинар и велики човјек.

- Редовно нас је позивао телефоном да пита гдје смо и шта радимо, када стиже текст. Када ме позове и пита гдје сам, кажем му да сам у библиотеци. И тако неколико пута, да би једном рекао: “Па стално си у библиотеци”, а ја одговорим: “Волим да читам књиге”. На једном састанку у редакцији рече ми: “Слобо је стално у библиотеци”, а ја узвратих да је за мене кафана библиотека, јер тамо се све сазна - кроз смијех додаје Дакић, који је упоредо био дописник и Радио-телевизије Републике Српске, за коју и данас ради.

Карађорђе неће на брдо

Новинске ступце “Гласа” предивним репортажама 15 година пунио је и дописник из Вишеграда Радоје Тасић. Препознатљивог стила, причама о необичним људима, прелијепим пејзажима Српске и значајним манифестацијама са истока Републике, Тасић је плијенио пажњу читалаца.

- Недјељно издање “Гласа” у то вријеме било би разграбљено чим стигне на трафике. Читаве стране новине исписивале су репортаже, па и фото-репортаже, а једна таква била је и она моја о Сабору трубача у Гучи - испричао је Тасић.

Објективом свога фотоапарата забиљежио је тада многе занимљиве учеснике сабора, од онога што је на ролшуама превалио више од 20 километара да би стигао у Гучу, до музичара и плесачица трбушног плеса. Странице “Гласа”, присјетио се Тасић, испуњавао је серијом репортажа о “Андрићграду”, али и причама о обиљежавању 200. годишњице Првог српског устанка у манастиру Добрун, те обнови “Ћуприје на Дрини”.

- Споменик вожду Карађорђу је довезен камионом и требало је да буде постављен на стијени изнад манастира, високој и до 100 метара. Војни хеликоптер је камиона повезао кип, а с обзиром на то да је био претежак брзо се одустало од те идеје јер би хеликоптер могао пасти. Некако су га довезли до подножја стијене и покушали специјалним сајлама извући горе, али је кип са пола стијене пао у порту цркве. Тадашњи митрополит Николај, рекао је да Карађорђе неће на брдо, већ у народ и наредио да се за ту прославу кип остави у порти храма - присјетио се Тасић.

Са сјетом у гласу истиче да му је много значило да пише за “Глас Српске”, те да му то веома недостаје.

- Прави новинар мора знати да пише, а не само да буде потурач микрофона. Писана ријеч има посебну тежину и ту се види прави новинар - истакао је Тасић и нагласио да прави репортер уз много знања и мало маште и од обичног камена може направити сјајну репортажу.

Посебно истиче да је са уредницима “Гласа” увијек имао изузетно добру сарадњу. И у седмој деценији живота воли да кроз новинарски текст овјековјечи занимљиве људе и догађаје, о којима текстове објављује на свом порталу. За себе каже да је један од најстаријих новинара у Српској који још другује са пером и микрофоном, с обзиром на то да још ради за БН телевизију.

Нераскидива веза

Титулом најмлађег дописника, у вријеме када је почео писати за “Глас Српске”, могао се похвалити Бране Радуловић из Прњавора, који бритким реченицама и данас исписује странице нашег листа. Тек што је завршио основну школу, Радуловић је постао дописник “Гласа”, а његов први текст у најстаријем дневном листу освануо је 30. августа 1971. године.

- То је био почетак моје новинарске каријере. Писао сам на спортским странама о Општинској лиги Прњавора. Писао сам хемијском оловком на истргнутим листовима школских свезака и слао их у ковертама на адресу редакције. Мој први уредник, Лимун Папић, прекуцавао је текстове који су сутрадан објављивани - са сјетом прича Радуловић.

Шеснаестогодиши дјечак из Прњавора из дана у дан потврђивао је љубав према новинарству и све до данас траје нераскидива веза између тада најмлађег дописника и редакције у којој је освануо његов први текст.

Од текстова писаних руком на листовима из свезака прошле су године док је набавио писаћу машину, популарну “бугојанку”, па је и слање текстова у редакцију било једноставније. Крајем августа навршиће се 48 година од почетка сарадње са “Гласом”. Рођен 1956. године, дописник из Прњавора каже да не размишља о повлачењу, а у његовом родном крају цијене га и поштују као новинара коме су објективна и правовремена информација на првом мјесту. До сада је добио бројне награде и признања, како од локалних институција у Прњавору тако и од бројних струковних спортских савеза у Републици Српској и БиХ, а међу најдражима му је “Златно перо Лимун Папић” коју је 2005. године на манифестацији “Избор десет најбољих спортиста РС” добио као најбољи спортски новинар. 

Сретен Митровић из Рогатице у новинарске воде је упловио далеке 1960. године, а први текст у “Гласу”, по наговору покојног Бранка Гајевића из Сокоца и бивших колега који су дошли из сарајевског “Ослобођења”, објавио је 18. септембра 2001. године. Од тада, на странама рубрике панорама у “Гласу” редовно излазе занимљиве приче из Рогатице, али и Новог Горажда, Сокоца и Вишеграда.

- У мојој општини ме сврставају у великог хроничара краја и за то сам носилац Плакета и Захвалнице општине. Радо пишем приче о обичним људима и онима који, као и ја, дуго памте - прича Митровић.

Свако свашта пише

Додаје да је у овом тешком политичком времену све теже бавити се новинарством, јер како каже, шта год и како год напишеш некој политичкој опцији не ваљаш и одмах те сврстава у своје противнике.

- Уз то, интернет и друштвене мреже уништавају новинарство. Свако и свашта пише и, што је још чудније, успијевају да нађе пут до читалаца - истакао је Митровић.

Пишући о протесту радника сребреничког Рудника олова и цинка, у марту 2002. године, редакцији “Гласа” придружила се и дописница из Сребренице Крстина Ћирковић.

- Мислим да ме тај вид борбе сврстао на страну слабијег и покренуо у мени жељу да се борим за правду и истину, указујући на проблеме обичних људи који су испаштали због пропуста и малверзација локалних моћника - рекла је Ћирковићева.

Истакла је да је имала срећу што је почела да пише за лист у којем одговорни препознају значај и њену намјеру да помогне другима.

- Поносна сам што је “Глас” након тешких животних прича неких појединаца и породица из Сребренице и Братунца, покретао хуманитарне акције и на тај начин помагао нејакима и болеснима - нагласила је она.

Ћирковићева је додала да јој причињава задовољство што и данас пише за лист који баштини вишедеценијску традицију и концепцију у којој је обични човјек на првом мјесту.

- Похвале за најуспјешније и најхрабрије, охрабрења за унесрећене, допринос чувању традиције мог народа уз уважавање других, само су неке од тема којима сам се бавила у досадашњем раду. Никада нисам брзоплето писала нити слала у редакцију информације које нису провјерене и потврђене. Колико год појединцима из мог окружења није одговарало све што сам до сада написала, увјерена сам да је “Глас” разоткрио многе изакулисне радње и дешавања из Сребренице и Братунца - казала је Крстина и нагласила да је поносна што заједно са “Гласом” бије битку за бољу будућност људи који живе у том дијелу Српске.

Годишњи састанак

Сретен Митровић каже да би требало поново увести стару праксу годишњег окупљања дописника.

- Можда би било лијепо да се поново уведе чвршћа веза на релацији редакција - дописник уз враћање старог метода рада да се макар једном годишње окупимо бар регионално, ако не може заједничко виђење са уредницима - казао је Митровић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.