Учитељица из Требиња мајстор за слатка чудеса

Љубав према изради колача гаји још од малих ногу. Али, то није једино што зна да ради. Иза себе има читав попис послова. За својих, свега 25 година усавршила се као пица мајстор и фризер. Радила је више сезонских послова, те израђивала накит, а све како би олакшала родитељима и себи омогућила финансирање студија.

- Живјело се тешко. Из Коњица, гдје сам рођена, у Требиње смо избјегли када сам имала четири године. Родитељима није било лако да нас школују и када је дошло вријеме за факултет, осјећала сам неку врсту одговорности према њима, да им на неки начин олакшам. Они то нису тражили - казала је Бованова.

Како на првој, тако и на осталим годинама студија, све испите положила би у јунском року. Љетњи одмори били су радни.

- Двије сезоне заредом у Ариљу сам брала малине. То је прилично напоран посао. Ради се од пола четири ујутру до девет навече. На трећој и четвртој години у Поповом пољу сам брала јабуке и грожђе. Нисам имала времена за одмор, али сам тим новцем осигурала останак на факултету - наглашава Зорица.

За себе каже да су је животне околности учиниле зрелијом од своје генерације, те да је рано увидјела да, за разлику од вршњака, има другачије дјетињство, али је ипак била обасипана љубављу.

Свјесна да је једина "магија" која ће јој омогућити завршетак студија  рад, истом мишљу водила се и након што је дипломирала. Када фризерски салон није заживио, послушала је мајчин савјет и упустила се у авантуру са тортама и колачима. И није погријешила, захваљујући мукотрпном раду успјела је да отвори сластичарну, а тај посао је данас усрећује. Својим умијећем прављења посластица усрећује и све оне који њеним делицијама засладе дан. Док старији Требињци углавном уживају у сувим колачима, млађи се опредјељују за "модерније варијанте" посластица.

- Све је више и гостију из Дубровника који кажу да се код њих нема гдје купити права домаћа посластица - рекла је Зорица.

Приликом наруџби увијек испоштује рецепте, али када је ријеч о украшавању, не може да одоли, а да не дода по који свој детаљ.

- Нисам још у могућности да купим машине за прављење декоративног материјала, тако да једино чиме располажем је мојих десет прстију и миксер. То даје посебну чар - каже она.

Додаје да је прва свадбена торта била највећи изазов.

- Наруџба за прву свадбену торту стигла је само мјесец након отварања сластичарнице. Осим главне, за исту свадбу наручили су нам још седам торти. Била сам ван себе од бирге да ли ћу стићи, а послије како ћу испоручити. На срећу, све се добро завршило - прича она.

Признаје и да јој је понекад жао што не предаје у школи, али да такве мисли брзо одагна.

- Млада сам, можда ћу једног дана и бити нечија учитељица. До тада, уживам овдје гдје јесам. Важно је да радите на себи и вјерујете да много тога можете постићи. А што је најбитније, да сачувате оно дијете у себи. Тада је све лакше - каже Бованова.

"Торта и по"

Зорица Бован је сластичарницу назвала "Торта и по", а ако се коме учини необичним што је за датум отварања одабрала посљедњи дан старе године, Зорица каже да то није било случајно.

У сластичарници јој помажу другарица од дјетињства и сестра, а све најбоље функционише кад им у помоћ притекну маме. Императив ових пет дама су домаћи рецепти, по неки стари и више деценија.

- У понуди увијек имамо шапе и грчку баклаву по бакином рецепту, које, интересантно, нигдје у Требињу нисам видјела у продаји. Диван је осјећај када старији људи навраћају по колаче њиховог дјетињства. А тек када оду срећни мени је срце пуно - каже ова млада Требињка.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.