Штрцаљку су правили од зове
ВИШЕГРAД - Средином прошлог вијека дјеца на селу у околини Вишеграда дијелила су судбину одраслих радећи и најтеже сеоске послове, уклапајући се у општу неимаштину а често и сиромаштво.
За игру су имали времена тек послије косидбе, купљевине сијена, окопавања и огртања кукуруза, плијевљења поврћа, убирања воћа или оног најлакшег - чувања говеда или оваца.
Радисав Баранац из села Црнчића код Вишеграда каже да је времена за неку заједничку игру било само кад су црквени празници и недјеља и кад се ништа од сеоских послова не смије на имању радити.
- Тада су се момци и дјевојке окупљали на некој ливади, играли су игре - пале и клиса, школице, мушкарци бацања камена с рамена, чоле, ебербећке. Они старији су уз фрулицу или двојнице играли коло и пјевали изворне пјесме - присјећа се Радисав.
Он каже да ни млађи, а ни школарци, нису имали куповне играчке, већ су се сналазили правећи их по савјетима својих очева и дједова.
- У рано прољеће правили смо штрцаљке од зове. Одсијече се стабљика зове дуга тридесетак центиметара, избуши се њена мекана средина, направи од дреновине клипић који може ући у ту шупљину. На крају се стави омања шупља цјевчица од дрвета, исто од зове. Од нити од конопље се направи чеп који су убаци на почетак штрцаљке. У њу се увуче вода, клипком притисне чеп и штрцаљка баца течност по десетак и више метара - објашњава Радисав.
Он је додао да се тако некада правила и пуцаљка.
- Сеоски дјечаци су у прољеће, од врбе правили пиштаљке, а од јасенове коре трубе дугачке више од једног метра - рекао је Радисав Баранац.
Воденица
Посебно задовољство дјеци је било да "направе воденицу".
- На набујалим потоцима смо правили воденицу која се градила тако што се у врбово дрво убадала издјељана пера од чамовине у облику круга. Тај точак се стављао на сошице, а окретала га је уз разбацивање капљица вода са потока - рекао је Радисав Баранац.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
