Повратничка породица Станојевић оживјела опустошено сребреничко село Ратковићи

Станојевић се вратио прије пет година у родно село, из којег је средином ратне 1992. године прогнан са породицом, рођацима, кумовима и комшијама. Заједно с братом Димитријем изградио је кућу на темељима порушене, у којој живи са супругом Вером. Провео је двије деценије у Младеновцу и могао је, каже, да живи тамо, али га је вукла родна груда.

- Сваке године послије рата долазили смо у село, у којем се ни цвркут птице није могао чути. Тишина, зидине изгорјелих кућа и споменик на узвишењу изнад села подсјећали су на ужасне ратне догађаје и страдања - почиње Станојевић причу од најтежих дана у животу када му је 21. јуна 1992. године убијен брат Никола и када се у тренутку срушило све оно о чему је с браћом сањао у топлом породичном дому.

Каже да је захваљујући помоћи Владе Српске изградио са братом Димитријем заједничку кућу коју још опрема.

- Добили смо пакет грађевинског материјала за ову кућу, коју смо нас двојица својим рукама подигли. Одлучио сам да овдје живим и очекујем да ће нам начелник Сребренице Младен Грујичић помоћи да створимо услове за повратак и других мјештана - истиче Станојевић и додаје да има Срба који желе да се врате на имања и да својим новцем обнове куће, али да не могу да довезу материјал због лошег пута до Ратковића.

Милан и Вера искрчили су запуштене парцеле на имању, гдје су подигли малињак. Ове године су проширили засад на четири дунума. 

- Овогодишњи род је подбацио због неповољних временских услова. Убрали смо нешто више од тоне малине и задовољни смо количином, с обзиром на то да је млад засад и да се ради о мањој парцели на којој смо тек почели производњу овог воћа - каже Станојевић и истиче да би откуп малине с тог подручја било лакше организовати да има више воћара и да откупљивачи одвозе малину до хладњаче удаљене око 20 километара.

Засијали су Станојевићи и повртарске културе.

- Овдје успијевају кромпир, лук, пасуљ. У селу нема ниједне пољопривредне машине и велики проблем нам представља сјетва, али и сабирање љетине - каже вриједна домаћица, која истиче да се она и супруг сналазе у несвакидашњим условима на селу и да живе опуштено увјерени да ће рођаци и комшије ускоро кренути путем повратка на своје, гдје ће их дочекати Станојевићи и Маринко Богичевић, који се такође вратио у Ратковиће. Признаје да јој недостају дјеца, која се због посла нису вратила, као и пријатељице које су остале у Младеновцу.

- Навикавамо се на живот у селу. Одемо до града да бисмо набавили основне потрепштине и враћамо се дому у којем дочекујемо наше синове, рођаке, пријатеље, али и све људе који овдје долазе - каже Вера Станојевић.

Мјештани Ратковића окупљају се сваког 21. јуна да би одали почаст за 24-оро Срба које су убили припадници Армије РБиХ из Сребренице. Локаним путем долазе у родно село из Србије, Македоније, европских и других земаља и друже се под липом на узвишењу Зовик, у близини спомен-обиљежја. Са те заравни некада су се, кажу, позивали на славе, мобе и даће јер су куће биле раштркане по засеоцима. Вуче их жеља да дођу у завичај и виде брда на која су некад водили стоку на испашу. У завичај у којем није било живота пуне двије деценије због дискриминаторског односа локалне бошњачке власти, која је игнорисала захтјеве Срба за обнову и повратак.

Помоћ општине

Начелник Сребренице Младен Грујичић рекао је да ће помоћи Србима који се враћају у Ратковиће.

- Мјештанима тог села је потребна једна пољопривредна машина коју би заједно користили приликом обрађивања имања. То ћемо им обезбиједити и макар мало олакшати живот у условима који су сада лоши - рекао је Грујичић, додавши да је о набавци једног трактора с прикључним елементима већ разговарао са неким донаторима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.