Голубови највјернији другови пензионера Славко Дуда из Прњавора
Прњавор - У центру Прњавора, у парку код Спортске дворане „Слога“ Славко Дуда борави готово свакодневно. Миран, тих, дружељубив, са благим осмијехом на лицу, окружен голубовима, као да се стопио са сликом магловитог јесењег колорита.
Иако га донекле сви познају из виђења, као доброћудног старца који храни голубове, ријетко ко застане да би сазнао ко је заправо Славко.
- Дођем овдје, сједим и храним голубове. Они су дио природе, умиљате и паметне птице. Донесем им један хљеб сваки дан, нахраним их и будем са њима - описује Славко своје свакодневне навике. Ни хладноћа ни киша нису му препрека да направи своју дневну руту шетње.
- Голубови су се навикли на мене, али не желим им давати више, јер они морају и сами нешто да раде да би живјели, као сва жива бића - додаје као за себе, док баца посљедње корице неколико минута раније купљеног хљеба у оближњој пекари.
Понеки Прњаворчанин застане, приђе му, упути поглед и топлу ријеч када осјети самоћу док посматра Славка како сам сједи на једној од клупа. Често иде главном, Светосавском улицом, пролази алејама кестена и липе, поред Парка народних хероја и чувеног градског локала „Пет лампи“.
- Слободно вријеме проводим у Дому пензионера али и у редовној шетњи. Потом долазим овдје, у парк, нахраним голубове и онда одлазим кући на ручак - каже Славко.
У Прњавор се доселио прије неколико мјесеци. Прво се настанио у приватном стану, али је због велике буке отишао у старачки дом. Након три мјесеца напустио је дом, јер није могао да буде у соби са још три човјека. Тренутно живи у једном скромном станчићу.
- Мјесто је добро, само је велика влага у стану, па мислим да ћу бити принуђен да поново тражим нови смјештај - каже овај старац који је радни вијек провео у Њемачкој, радећи као бравар и варилац. Тамо је стекао пензију, од које сада сасвим пристојно живи.
Тихим гласом прича своју, не баш лијепу, животну причу. Од 12. године препуштен је многим тешким животним биткама. Мајка му се, како каже, преудала, основала нову породицу, а он је наставио сам, храбро и одлучно.
- Није ми срце баш најбоље, зато и шетам, јер је здраво - додаје Славко, чије је срце ипак пуно јер зна да постоји неко ко га воли и свако јутро чека у прњаворском парку.
Када крене у град и пролази поред много људи, голубови знају да препознају пут до њега и иду, као по команди, ка сиједој старини успореног корака, њежно „атерирајући“ испред његових ногу.
Познанство
Једно од познанстава које је склопио од када је у Прњавору је са Везиром Екмечић, некада једном од најљепших и најшколованијих прњаворских Ромкиња, која данас живи сама у бараци и дане проводи на улици хранећи псе.
- Она је хранила псе и онда сам ја једном дао нешто њима и тако смо почели да причамо. Она је поштена и пријатна жена - прича Славко о овом пријатељству.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
