Душан Станић - највећи колекционар часовника у Српској

Станић, сада пензионер, радни вијек провео је у Аустрији, гдје је, од како је напустио Котор Варош 1974. године, почео да скупља необичне часовнике.

Према његовим ријечима, љубав према “чуварима времена” је почела још од дјетињства.

“Дуго нисмо имали сат у кући јер смо били сиротиња. На крају је отац ипак некако скупио новац, купио сат и урамио га, а ми дјеца смо гледали у њега као у највеће чудо технике. То је било нешто најљепше што сам видио у животу”, рекао је Станић.

Очев часовник се, нажалост, убрзо покварио, а он није имао новца да га поправи.

“Убрзо послије тога сам као јако млад отишао да радим у Аустрију, а отац, нажалост, није још дуго живио. Од тада сам почео са скупљањем сатова. Најприје сам их проналазио по разним таванима у Аустрији, касније по вашарима, људи су ми и поклањали, да би их данас, ево, скупио више од 5.500 комада”, наглашава Станић.

Иако је у дјетињству сатима чекао пред школом, данас му се то не би могло догодити. Наиме, сада и без сата погађа тачно вријеме, а гријеши за највише пет минута.

А сат за њега није само обичан показивач времена и све часовнике које има Душан је смјестио у својеврстан “музеј сатова”, дрвену брвнару коју је направио поред куће.

“У овој вриједној колекцији налазе се сатови стари око 400 година, први који су направљени, са само једном казаљком. Многе од набављених сатова било је потребно вратити у функционално стање, што је поприлично скупо за наше услове живљења. Међутим, мени на то није жао потрошити новац. Сви ови сатови су моја велика љубав и сваки од њих са собом носи неку посебну причу”, поручује Станић.

Жао му је што његов отац није жив, да види какву колекцију данас има, с обзиром на то да се у Душановом дјетињству о томе могло само сањати.

“Из Аустрије сам 35 година доносио сатове, у 99 одсто случајева механичке, које много више цијеним од оних који имају батерије. Највише волим зидне примјерке, а оне најомиљеније често из брвнаре носим у кућу како би их могао дуже гледати”, каже Станић.

Праве муке за Душана услиједе када треба да усклади зимско и љетње рачунање времена.

“Напоран је то посао, требало би ми седам дана да вратим казаљке, али бих осјећао и страшну бол у рукама”, истиче Станић.

Кад је нервозан или насјекиран оде у своју брвнару, гдје се опушта уз миле звуке механизама часовника, чији су откуцаји изузетно релаксирајући.

Осим сатова, Станић се бави и прикупљањем икона, поштанских марака, старог новца, радио-пријемника и других антиквитета, које, такође, његује на посебан начин, те врло радо показује свим заинтересованим суграђанима.

Богату колекцију употпуњава и дан-данас, а, захваљујући овом хобију, усавршио је и часовничарски занат, тако да нема старог сата који не може поправити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.