Црква брвнара у Вагану поред Рудог духовна оаза из доба Немањића

Историјски подаци говоре да је још у средњем вијеку на брду изнад садашње богомоље постојала црква са много монаха, а кад је у налету зла срушена, монаштво је са народом саградило ову нову светињу, цркву брвнару.

Историчар умјетности и писац неколико књига о осаћанским неимарима, кућама и црквама брвнарама Драгиша Милосављевић из Ужица пише да је још Дионисије Вранешевић записао да је у Будимлији била једна црква коју је жупан градио.

- Подизање ове старе богомоље на брду одакле се види километрима наоколо сугерише нам да су ктитори овог храма живели у време српске независности, вероватно пре коначног слома немањићке државе средином петнаестог века - записао је Милосављевић.

Историчар Предраг Остојић из Рудог каже да је та црквица брвнара спаљена у устанку српског народа овог краја против турских зулумћара 1875. године.

- Послије слома устанка народ је побјегао привремено у Србију, а кад се вратио 1878. године ју је обновио дајући јој коначан изглед. Поред ове, на руђанској општини постоје још двије цркве брвнаре, једна на Бијелом Брду, а друга у Анђићима - додао је Остојић.

Архимандрит Јован Гардовић, игуман манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци, организовао је протеклих година парохијане околних села да се санира кров и под цркве и изгради парохијски дом и други попратни објекти.

- Побуђен тиме да објекат храма од брвана пропада, позвао сам домаћине овог краја да помогну да се санира оно што је временом оштећено. Одзив људи био је велики, помоћ је пристизала у грађевинском материјалу, новцу или надницама тако да је порта добила сасвим нов, лијеп и функционалан изглед - навео је Гардовић.

Гардовић истиче значај ове цркве удаљене од друмова и скривене дубоко у шуми за монашки живот.

- Она је била прави монашки скит гдје су се монаси у дубокој старости повлачили у мир и тишину. Стар човјек почиње полако да сагледава свој животни пут, пресабира се гдје је и шта је погријешио и молитвом улази у своју душу да је још више оснажи и оплемени - каже Гардовић.

Игуман манастира Светог Николе у Добрунској Ријеци, коме припада и црква брвнара у Вагану, прича да ти монаси живећи таквим животом савладавају страх од смрти.

- Христос је, послије молитве и покајања, ушао у тог човјека, озрачио га и опростио му гријехе, а кад је дух чист онда нема ни страха ни трептаја пред оним што неумитно долази, а то је одлазак на небо - поучава Гардовић.

Он подсјећа да су ти монаси поучавали и савјетовали народ тога краја да се поштују божије заповијести, не крши закон божији и да се у овоземаљском животу пости, ради и моли Богу.

- Они су слушали ријечи својих духовника и зато овдје живи побожан народ па није ни чудо што се брзо укључио у све акације обнове храма и изградње објеката око њега - закључује Гардовић.

За село Ваган и за сам храм везано је низ легенди које су се преносиле са генерације на генерацију.

Прича се, а постоје и записи о томе, да је село добило име по манастирским вагама гдје се вагало жито и остала љетина и да је до манастира Добрун из њега био изграђен мљековод који се састојао од дрвених чункова.

Домаћин Никола Ћировић, чија је кућа најближа цркви, прича да је у времену послије Другог свјетског рата храм био запуштен и да су га чобани ограђивали да га стока не оскрнави.

Причали су му како је његова бака, у то доба кад није било тамјана, кадила иконе запаљеном смолом.

- Постоји легенда да је неки домаћин на мјесту Црквине, гдје је давно била православна богомоља, у дрвету пронашао рој пчела. Проширио је шупљину, извадио пчеле, ставио рој у трнку на земљу и запалио крпу да се оне од дима не врате на мјесто гдје су биле. У току вечери сељаци из околине били су запрепаштени кад су видјели како са тог мјеста излијеће огромна пламена птица и нестаје у облацима на путу до храма у Чајничу - испричао је Ћировић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.