Купање у овом језеру би вас убило за само један сат
Језеро Карачај изгледа као врло пријатно мjесто на којем бисте се могли одморити и не трошити превише новца. Ипак, постоји само један проблем – не бисте се вратили живи.
Наиме, након само сат времена проведених овде ниво радијације у вашем тијелу износио би 600 рендгена, што представља смртоносну дозу. Језеро се налази у руској области Чељабинска, недалеко од границе са Казахстаном у склопу фабрике за репроцесирање нуклеарног отпада Мајак.
Фабрика је изграђена четрдесетих година прошлог вијека након што су Совјети производњу оружја преселили на исток како би избјегли нацистичку инвазију. Мајак је била једна од најзначајнијих фабрика нуклеарног оружја у коју страници нису смјели да уђу пуних 45 година. Тек након што је Борис Јељцин потписао уредбу из 1992. западњаци су добили приступ фабрици и језеру и прогласили га најзагађенијим мјестом на Земљи.
Током деценија изолације, инжењери су у језеро испуштали нуклеарни отпад који је био коктел радиоактивних елемената, укључујући дуготрајне фисијске производе као што су стронцијум-90 и цезијум-137. Док се није сазнало шта раде, у региону је забиљежено повећање од 21 одсто дијагноза канцера, 25 одсто више урођених мана и 41 одсто више оболелих од леукемије. У трци са Западом, када је ријеч о наоружању, инжењери у Мајаку нису бринули о сигурности, па се педесетих и шездесетих догодило неколико несрећа у нуклеарном погону.
Такође, оближња ријекла Теча из које је неколико села црпјело питку воду била је толико контаминирана да је чак 65 одсто становника осјећало посљедице зрачења, а љекари су у својим дијагнозама наводили да су у питању пацијенти са „посебном болешћу“. Њихови картони били су тајна све до деведесетих година.
Средином педесетих година инжењери су одлучили да нуклеарни отпад складиште у бурад, а септембру 1957. године 70 тона радиоактивног отпада је експлодирало. Површину од 23.309 квадратних километара прекрили су изотопи цезијума и стронцијума, угрозивши животе 270.000 становника СССР-а.
Како не би привукли пажњу иностраних медија, власти су одлучиле да отпад убудуће одлажу на више локација. Десет година касније подручје је погодила суша и језеро Карачај је почело да се суши откривајући радиоактивни отпад. Вјетар је разносио честице, што је број изложених људи повећало на пола милиона.
Између 1978. и 1986. године језеро је испуњено са скоро 10.000 шупљих бетонских блокова како би се спречило помјерање седимената. Већина становништва је у међувремену евакуисана са ширег подручја, али било је оних који нису отишли па данас пију загађену води и отрован ваздух. Језеру се не приближавају, али упркос томе стопа смртности је јако висока.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
