Дјеца највећи губитници украјинског рата

Кристина има 18 година и сама је побјегла из Доњецка.

"Након што је прошлог љета почео рат пуцњава се све више приближавала нашој обртничкој школи", прича она.

 Једнога дана она је спаковала своје ствари и сјела у један од наранчастих аутобуса, који и даље возе кроз надзорне тачке побуњеника и украјинске војске. Циљ јој је био први већи град на подручју које је под надзором владиних трупа - Красноармијск.

 Прије тога је преко интернета пронашла другупредузетничкушколу, која ју је хтјела примити. Једна пријатељица која је већ раније побјегла и њена породица јој је да се смјести у једном дјечјем дому којим управља Црква. Од тада је свакога дана на интернету - одржава контакт с пријатељима у Доњецку.

"Наравно, најрадије бих се вратила кући", говори она, преноси Дојчевеле.

За доручак – хљеб и мало мармеладе

Она се мора сама бринути о себи, родитељи се за њу већ одавно не брину. То је одраз друштвеног пропадања у Донбасу, већ пуно прије рата. Подручје уз црту војних жаришта  карактеришу затворене фабрике. Било у Новоаидару на страни под надзором украјинске војске или Луханску и било којем другом граду под надзором побуњеника, свуда има дјечјих домова који су под државном управом и лоше опремљени.

За доручак, као у Новоаидару, добије се једва нешто више од неколико кришки љеба и мало мармеладе. Управник дјечјег дома под управом Цркве у Красноармијску Алексеј Каган каже да дом функционише само захваљујући приватним донацијама.

"Тренутно радимо само с 30 одсто средстава која смо раније имали", појаснио је управник. Ипак, дом и даље ради, а то је срећа за Кристину, једно од безбројне дјеце рата у источној Украјини. За дом под државном управом она је већ била престара.

Дјечак из замрзивача

Кристина сад живи у дјечјој соби с више млађих дјевојчица. То је најбоље што јој се могло догодити у овом тренутку, иако приче других станара дома одражавају сву страхоту овога рата.

''Њен најбољи пријатељ, назовимо га Михаел, доживио је незамисливе ствари'', прича управник дома Алексеј Каган.

"Његова мајка га је ставила у замрзивач да се умири. Он не говори ни ријечи пред непознатим одраслим особама. А и његови разговори с нешто старијом Кристином одвијају се више на невербалном принципу. Њихове гесте подсјећају на гесте пубертетлија, само неколико година касније'', казао је управник Каган.

18-годишња Кристина стално у руци држи стари смартфон. То је њен прозор у свијет на другој страни, у њеном граду Доњецку. Михаел се радује новој лопти за фудбал. ''Замрзивач у којем се малишан налази био  је искључен'', додаје управник дома Алексеј Каган.

То им је признао, али тек кад су га замало хтјели дати на државну заштиту.

"Седмицама га нисмо могли контролисати, човјек му ништа није могао рећи. Он није познавао никаквих правила. А онда је једна од наших васпитачица ипак успоставила контакт с њим. И дјечак је испричао своју причу'', говори управник Каган.

Након пропадања дошао је рат

Алкохолизам, запостављање дјеце, друштвено пропадање. У регији угља и челика Донбасу то је била свакодневица већ прије рата. "Олигарси су подузећа само искориштавали и никад нису нешто у њих инвестирали", каже жупник Ралф Хаска из њемачке евангеличке црквене заједнице Свете Катарине у главном граду Кијеву, који подржаваи дјечји дом у Красноармијску. Сад већ годину дана уз то људе мучи рат и избјеглиштво. Према наводима УН-а готово милион Украјинаца је напустило своје домове.

Отишли су или у Русију, или према Кијеву или још даље на запад, у богатије крајеве Украјине.

"Још имам довољно пријатеља у Доњецку, наравно многи су напустили град, али још увијек их је довољно остало", увјерена је Кристина.

А сад у граду влада и примирје, "не пуца се више тако често". Град се поново обнавља, њене пријатељице поново добијају новац, у Доњецк се вратио живот, то оне стално понављају преко телефона.

"Али, како је стварно стање ни ја не знам", признаје Кристина. За све је више крива влада у Кијеву, мисли она након свих тих разговора и комуникације преко интернета. На питање да јој сад ипак помажу на украјинској страни фронта, Кристина слијеже раменима. Није сигурна, шта је исправно, а шта погрешно.

Логоровање на Криму

У ходнику дјечјег дома висе фотографије из бољих времена. Враголасти погледи дјеце и млади на плажи.

"Једном у години увијек идемо на логоровање на Крим", каже управник  дома Алексеј Каган.

"Идемо", каже он и засад не жели мислити на то да логоровање дуго неће бити могуће након што је Русија прошле године анексирала то идилично острво у Црном мору и да тренутно тамо проширује своју војну базу.

"Украјина је одлучила приближавати се Европи. Прије више од годину дана, "револуцијом достојанства" на Мајдану у Кијеву и бројним другим градовима...'', каже на растанку испред дјечјег дома, на лоше поплочаној стази на крају улице у којој су уредили свој мали дом за незбринуту дјецу.

Дрвеће у вртовима кућа је процвјетало, куће не изгледају друкчије него у другим сиромашним крајевима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.