Злочин и казна бањалучког стожерника (2): Завјереници господари живота и смрти

Злочин и казна бањалучког стожерника (2): Завјереници господари живота и смрти 16.10.2017 10:53 | Владан Вуклиш, Верица М. Стошић

Власт коју је Виктор Гутић посједовао као стожерник за подручје бивше Врбаске бановине ослањала се, са једне стране, на преузети државни апарат, а са друге, на пирамидалну структуру усташког покрета, чији су људи прожели све поре друштвеног живота.

Гутић и његови најближи сарадници чинили су један завјеренички форум, који је, иако неформалан, кроз тајне састанке иза затворених врата одлучивао о животу и смрти становника Босанске Крајине. Све о чему се одлучивало на том форуму провођено је у дјело путем нижих усташких структура.

У повратку на питање доказа примјећујемо да, као што је обично случај са састанцима иза затворених врата, записници нису вођени. То ипак не значи да писани трагови не постоје. За почетак, све оно што је носило чахуру официјелне одлуке, записано је у званичној кореспонденцији и објављено у средствима информисања. Штампа је, уосталом, служила у отворене пропагандне сврхе, путем које је Гутић своје сљедбенике подстицао на насиље. Стога не изненађује чињеница да су изводи из Хрватске Крајине, водећег усташког листа у Босанској Крајини, постали кључни докази, навођени како у потоњој оптужници тако и у пратећој пресуди. Оно што је, међутим, преношено незваничним и усменим трансфером, материјализовало се у другим врстама архивских трагова. Избјеглице које су побјегле на територију окупиране Србије давале су записничке изјаве о разлозима свог прогона пред службеницима Комесаријата за избјеглице. На исти начин су прогнани свештеници давали исказе пред црквеним органима. Сви ови искази, лично и временски непосредни, говорили су о репресији и геноцидним радњама које су извођене на подручју под ингеренцијом стожерника. Неки преносе бруталне детаље о физичким аспектима истребљивачке политике, о мучењима и убиствима невиних људи. Други пак свједоче о економској политици геноцида, која се проводила кроз систематичну пљачку жртава, што је, изнад сваке оправдане сумње, упућивало на јединствену организацију злочиначког подухвата, па самим тим и на најодговорније личности. Вриједи напоменути да је ова, условно речено, економика геноцида у значајној мјери описана у текстовима Милана Вукмановића о раду Усташког стожера, а посебно је апострофирана у главним документима: оптужници и пресуди Гутићу, Неђелском и Билогривићу. Међутим, она остаје најсликовитија у непосредним свједочењима. Тако на примјер, један пензионисани учитељ у својој изјави од 11. априла 1944. године, након описивања масовних хапшења, протјеривања српских породица у Бањалуци и запљене њихове имовине путем Равнатељства за понову, каже:

"Из овога свега види се да је протеривање бањалучких Срба у логоре имало за циљ пљачку српске имовине. Одмах по протеривању српских породица заредали су усташе са колима и камионима од једне до друге куће протераних Срба, те из кућа узимали сав намештај и све покретне ствари и то товарили на камионе и одвозили у спремишта "Равнатељства за понову". Ових спремишта било је више. У многе, пак, српске куће уселили су се одмах бањалучки Хрвати усташе као и Хрвати који су у Бања Луку по слому Југославије дошли као државни или усташки службеници... Једна од карактеристика пљачкашке страховладе стожерника Гутића било је и уцјењивање имућних бањалучких Срба. Тако је Виктор Гутић упућивао лично писма угледним бањалучким трговцима тражећи од њих милионске износе новца тобоже у корист Независне државе Хрватске, иако тим људима Гутић није никада пружио било каквог доказа да је новац који су му положили и избројали припао заиста у корист НДХ. У писмима која је Гутић упућивао појединим Србима тражећи новац за НДХ одмах је ставио и напомену да неће примати никакве интервенције или изговоре да на примјер онај од кога се новац тражи покушава да се извуче тиме да изјави да новаца нема или да ће доцније дати. Напомињем да је сав на овај начин изнуђени новац Гутић Виктор лично примао у своје руке и на то издавао потврде." (АЈ, фонд ДК)

На сличан начин један трговац из Лакташа, у изјави датој 14. априла 1943. године, описује како су га у више наврата опљачкали, под изговором тражења "сакривене робе", при чему су му однијели свињску маст, брашно, дјечје хаљине, одијела и платно, други пут лично полицијски агент Ибрахим Колонић по налогу Стожера. И након извршене новчане уплате, свеједно је одведен у бањалучки окружни затвор Црну кућу, да би се након пуштања одселио у окупирану Србију.

(Наставиће се)



© Глас Српске 2012 ISSN 2303-7385 | Импресум | Маркетинг | Контакт | Латиница | Ћирилица