ЗАПИСИ ИЗ АРХИВА: Лујо Кочић, јунак Кочићеве приче Јаблан (2): Одупри се, посрни, напријед-натраг, Јаблан увијек побиједи

За победом је, стопу у стопу, долазила слобода. Старац Лујо, писмен и отресит, брзо се саживео са послератном стварношћу у граду и на селу. Кад се на свом постољу у Градском парку усправио Аугустинчићев споменик, којем су усташе набациле омчу на врат и варварски га срушиле с каменог стуба, његов јунак Лујо спустио се "једног дана у варош, као ратник који се враћа из добијене битке". По граду се пронео глас: "Дошао Лујо, а пионири и омладинци сјатили се око њега као мушице и са свих страна засипали га питањима о мегдану код кнежеве куће". Стар и славан, Лујо је "стрпљиво одговарао на питања и полако пушећи посматрао козарачко коло које је ослобођена младост повела око њега".

Кад год је Лујо дошао у Бањалуку, обишао је Окружни одбор Народног фронта и своје познанике у Среском народном одбору. И тамо је он најрадије почињао разговоре о Јаблану, о побеђеном царском Рудоњи и пораженим аустријским жандармима, па би се распричао о овцама, о стању новоосноване Сточарске задруге и раду месних власти у Стричићима.

Кад су стричићке пашњаке преплавила стада оваца Сточарске задруге и кад је она проширена у Радну, међу њеним члановима је био и Лујо. Долазећи до Задруге, Лујо је рекао: "Ево вам, другови, и моја земља, па да заједно кућимо своју кућу. Чељади и своје стоке немам, а снага ме је издала и нећу вам бити од велике вајде, али око оваца ћу нешто и да привредим". Том приликом у задружне књиге је уведено: "Лујо Кочић, село Стричићи".

И Лујо, "стари пастир са штапом у руци, кренуо је за стадима задружних оваца и јагањаца да би на свом сектору дао од себе све што му године и тренутна снага допуштају". Млађе чобане поучавао је "где се овце најбоље напасу, кад их треба појити и како се торови премештају по пашњацима". Ако се овца разболи, Лујо ју је прегледао и ретко се преварио у "дијагнози". Увече и изјутра, кад се овце музу, понекад се Лујо хватао и музилице и стругарицама помагао у послу. Затим се премештао код жена које су цедиле млеко и даље према онима које су правиле сир, где је нерадо приман, јер је једна чланица Задруге завршила курс справљања сира, па јој Лујина помоћ није била потребна. А Лујо није веровао да је сир, који се правио у брдској земљи Швајцарској, много бољи од њиховог, уз опаску: "А кад наша земља буде имала њи'ове справе за сирење, е-хе..."

Лујо је говорио да би хтео да се "добро нагледа наше земље. Сад ти је, брате, моја нурија - сва наша држава. Море чо'ек отићи и у Сарајево, и Загреб, а и по Београда море, да оде никаква му вјера неће стати на пут".

Људи у Стричићима су приметили како је Лујо, који се преселио код ћерке Јелке Божић, удате у Дујаковцима за Саву Божића, пред смрт стално био у покрету, као да је заиста хтео да се добро нагледа наше земље. Ишао је од куће до куће, од села до села, увек спреман да исприча како је његов Јаблан укрстио рогове са царским Рудоњом.

Све болеснији чобанин Лујо често је уз осмех говорио: "Чувам ти ја овце, а чобани чувају мене. Ноге ме слабо служе, а изостанем иза стада, онда они морају да ме траже и сачекују ко метиљаву овцу".

И Лујо одлази лекару у Бањалуку. Враћајући се, опхрван тешким боловима у стомаку, некако је дошао до Радуловића под Водичким врхом, где су га ноге издале и није могао даље. Зауставио се да ту негде преноћи и сутрадан настави пут за своје село. Кроз маглу га је спазио Ненад Радуловић и позвао га у кућу, али је Лујо рекао да неће болестан да улази међу здраву чељад. Законачио је у чобанској колиби и у њој умро.

Имајући у виду да је Кочић за себе написао "да је у ропству рођен, да је у ропству живео и да ће у ропству умрети", за Лују Кочића, јунака његове приче "Јаблан", може се рећи да је рођен међу овцама, међу овцама је живео, међу овцама је умро. Било је то време кад су се по пространим стричићким пашњацима кретала непрекидна стада задружних оваца, кад су у селу доспевали задружни усеви, а на старим огњиштима прокључао нови живот у којем су победник Лујо, победник народ, увелико користили плодове своје највеће победе. После Лује, убрзо је све пошло супротним путем, а у Стричићима и Змијању остала су записана победничка имена Јаблана, Лује и вечитог Петра Кочића. Око њихових Стричића једном годишње се народ окупи на Кочићев збор. И Лујо и Јаблан остају симболи поробљене Крајине и Змијања с којег су допирали јауци, истовремени симболи наде, вере и отпора наше најновије отаџбине - Републике Српске.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.