Сто година од Великог рата Мишић: “У смрт, само не стајте”

Напад са Солунског фронта на Централне силе савезници су увелико пропремали од јуна 1918. године, а нови главнокомандујући, генерал Франше д'Епере прихватио је приједлог српске Врховне команде за општу офанзиву и пробој на сектору српског фронта...

Српска војска је на Солунски фронт, који је био дугачак неколико стотина километара, пребачена је још у прољеће 1916. године, након опоравка од Албанске голготе на Крфу. С једне стране фронта дубоко укопани у ровове били су се аустроугарске, њемачке и бугарске дивизије, а са друге стране су се налазили француски, британски и српски војници. Њима се касније прикључио и један дио грчких и италијанских војника, док је руска бригада одвучена с фронта након Октобарске револуције.

Солунски фронт је до септембра 1918. године био запостављен и све до тада на њему је “владало затишје”. У међувремену је за команданта солунског фронта постављен француз Франше д'Епере, који се до јуна 1918. године састао са српским генералима и регентом Александром, а на којем је одлучено да се крене у пробој овог фронта.

Тада је начелник штаба српске Врховне команде био војвода Живојин Мишић, док је командант Прве армије био генерал Петар Бојовић, а командант Друге армије војвода Степа Степановић.

Војвода Живојин Мишић је у Заповести српској војсци за пробој овог фронта 13. септембра рекао:

“Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успјех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину”.

На Солунском фронту борба је почела 14. септембра из свог савезничког оружја, а већ у зору наредног дана кренуле су у напад дивизије првог ешалона Друге армије, а под командом војводе Степе Степановића на фрону Сушица - Соко.

На првој линији су се налазиле Шумадијска дивизија, 17. француска колонијална дивизија и 122. француска дивизија. Док су се на другој линији фронта налазиле Тимочка, део 17. француске, Југословенска и део 122. француске дивизија.

Историјски извештаји наводе да се водила борба “прса у прса, бајонетима на бајонете”.

Пробој се десио готово само у једном дану. Наиме, већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на солунском фронту чија линија се распада.

Забиљежена је и изјава француског маршала Франше д'Епереа о српским војницима:

“То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Борбе су настављене све до краја септембра, када су у ноћи између 29. и 30 септембра бугарски делегати потписали капитулацију. Тада је Бугарска стављена под контролу сила Антанте.

***********

На линији фронта Централне силе имале су око 626.000 војника, 1.400 топова и 80 авиона. Наспрам је било 185.000 француских, 140.000 српских (од тога 20.000 добровољаца), 135.000 грчких, 120.000 британских и 42.000 италијанских војника. Топова је било 1.800 и 200 авиона. Дакле, укупно 625.000 људи, уз премоћ у артиљерији и авионима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.