Шта се заиста догодило са Витезовима Темпларима

Од њихових скромних почетака на Блиском истоку до коначног пада у Паризу неколико вијекова касније, прича о њима инспирисала је многе филмове, књиге, па и видео игре.

Постоји много опречних мишљења о њиховом наслијеђу јер о њима има врло мало поузданих података.

Након крвавог краја Првог крсташког рата, хришћани су преузели контролу над Светом Земљом. Након што се вијест прочула Европом, на хиљаде ходочасника и путника кренуло је ка Јерусалиму. Међутим, пут из унутрашњости према лукама на обали био је опасан и разбојници су пљачкали и убијали многе недужне путнике.

Француски витез Иг де Пејен сматрао је да би рјешење за тај велики проблем могло бити стварање монашког војног реда који ће штитити путнике на путу ка Светој Земљи.

Краљ Балдуин II Јерусалимски је подржао ту идеју, а нови ред добио је назив “Ред сиромашних витезова Христа и Соломонова храма".

У почетку је у реду било само девет витезова који су се ослањали на донације цркве и племића. На њиховом грбу била су приказана два витеза на једном коњу који се боре у име Христа.

“Витезови Темплари”, како су се касније преименовали, стално су добијали војну и финансијску помоћ, па чак и удио у предузећима, што им је обезбједило стабилан раст прихода. Током слиједећих неколико година ред је толико напредовао у финансијском и бројном смислу, да су поједини чланови одлучили да оснују неке од првих европских банака. Уз велико богатство, била је важна и подршка Цркве.

Године 1139. тадашњи папа је прогласио институцију Витезова Темплара моћнијом од закона, па су чланови могли несметано да се крећу преко граница држава и спроводе своју вољу.

То је значило и да постају велика политичка сила, што је било потпуно супротно њиховој првобитној намјени.

Племићи који су путовали у иностранство, често су на одређено вријеме давали свој цјелокупан посјед у њихове руке, па је ред, који је требало да буде симбол скромности и сиромаштва, постао нека врста мултинационалне компаније.

Иако је њихова војна моћ на Блиском истоку почела да слаби, расла је њихова политичка моћ у Европи, што је узнемирило племство. Већина чланова високог сталежа имала је барем неки дуг према Темпларима, а један од највећих дужника био је француски краље Филип IV, познат по надимку “Лијепи”.

Ратови с Енглеском довели су га у велике дугове, као и напори да свргне тадашњег папу. Пошто није имао начин да врати дуг, окренуо се против Реда и 1300. их оптужио за јерес и богохуљење и наложио смртну казну за кључне представнике.

Авињонски папа Клемент V наредио је хапшење свих темплара у новембру 1307, али црквени концил 1311. већином гласова био против распуштања и уништења Темпларског реда, тако да су они у свим другим европским земљама (осим Француске) ослобађани од оптужби и проглашавани невинима. Ипак, Клемент V је због притиска Филипа IV, наредио распуштање реда 22. марта 1312, а темпларску имовину по цијелој Европи дао Малтешким витезовима и на заплијену свјетовним владарима. Темплари који су признали јерес и тражили црквени опрост, послати су у пензију у самостане и куће које су некада биле у власништву Реда, а остали су мучени, испитивани, затварани и убијани.

Један од посљедњих којима се судило пред посебном комисијом коју је основао папа, био је посљедњи Велики мајстор реда – Жак де Моле. Он је осуђен на доживотни затвор, али је након протеста и одбацивања свог изнуђеног признања, спаљен на ломачи за примјер осталима.

Међутим, неки сматрају да се ствари нису одвијале баш тако и да је моћ Витезова Темплара након ових догађаја била чак и веће, него прије пада у Француској.

Различити писани трагови свједоче да је флота од 18 темпларских бродова усидрена у Ла Рошелу искориштена за бјекство. Наравно, неке чланове Французи нису успјели да ухвате и њихова судбина је предмет разних дебата и истраживања.

Жан де Шалон, један од чланова реда, свједочио је да су поменуте галије препуне злата, запловиле у друге крајеве и да су неки од њих завршили у Шкотској.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.