40 година од афричке авантуре Заставе 101

Прошло је четири деценије од "Експедиција "застава 101": Крагујевац – Килиманџаро", а чини се да је јавност у потпуности заборавила на ову, у своје вријеме, невјероватну авантуру.

Ипак, захваљујући ентузијазму љубитеља некада популарног "стојадина", посљедњих година порасло је интересовање за Заставину афричку експедицију из 1975. године.

Поред аутора овог текста, изворне информације о вожњи до Килиманџара пружили су људи који су одиграли кључне улоге у "КК" експедицији на основу чијих свједочења је реконструисана читава прича: проф. др Милан Ракочевић - идејни творац експедиције, Бранко Балетић - режисер филма ''Крагујевац – Килиманџаро'' и Миодраг Барлов – механичар Заставе.

Иницијатори

Проф. др Милан Ракочевић је у својој младости био велики аутомобилиста. Више је волио да буде сувозач него возач у рели спорту. Био је стални сувозач аса југословенског ауто-мото спорта Бате Нађа.

Те 1975. одлучио је да Црвеној Застави предложи маестралан подухват: Експедицију Крагујевац – Килиманџаро коју је осмислио док је пјешачио пустињама Африке, а у техничкој припреми му је помогао Бранимир Перић – Џо, српски шампион рели спорта.

Када је Застава прихватила изазов, слиједећи посао био је проналазак спонзора. Међутим, позив су одмах прихватили ''Модрича'', ''Тигар'', фабрика конзервиране хране из Сомбора и многе друге мале фабрике.

Драган Дракулић, тадашњи директор комерцијале Црвене Заставе увидио је да је предлог о експедицији идеална прилика за промоцију најбољег модела југословнеске ауто-индустрије, али и шанса да се "стојадин" испроба у експлоатацији под неуобичајеним климатским условима.

Експедицију је подржао и тадашњи директор Завода Црвена Застава, Првослав Раковић.

Полазак

Након пригодне свечаности, експедиција је 14. фебруара 1975. кренула на пут дужине преко 11.000 километара, који је водио кроз беспућа Нубијске пустиње, савана, камењара, трновитих предјела и мочвара.

Учесници

Аутомобили:

- 5 нових, црвених "застава 101", 4 са украсним налепницама, без задњих сједишта и једна у пуном фабричком сјају – са надимком "салонац", како су га чланови експедиције назвали.

У моторима се налазило уље Оптима Модрича, а гуме је обезбједио Тигар из Пирота.

Посаде:

- Бранимир Перић Џо - вођа експедиције
- Гинка Милинковић – помоћник организатора
- Милан Ракочевиц – организатор експедиције
- Слободан Николић и Миодраг Барлов – аутомеханицари из Заставе
- Јожа Влаховић – новинар "Вјесника" из Загреба
- Братислав Грбић – камерман
- Бранко Балетић – редитељ
- Душан Секулић – новинар "Илустроване политике"
- Миољуб Јелесијевић – фоторепортер
- Богдан Шеклер – писац књиге о експедицији Крагујевац-Килиманџаро ("Џамбо Африко"), званични лекар експедиције, новинар "Вечерњих новости" и "Борбе"

Маршрута

Учеснике експедиције пут је водио кроз неколико земаља Европе и Африке: Грчку, Египат, Судан, Кенију, Уганду и Танзанију.

О аутомобилима

"Заставе 101" које су кренуле на експедицију биле су потпуно нове, са линије за француско тржиште што значи да су вишеструко провјерене прије силаска са саме производне траке.

Сједишта су била специјално тапацирана у комбинацији винил–штоф на сједалном дијелу како би се умањиле нелагодности врелих сједишта на високим, пустињским температурама. Примјењени су експериментални дијелови као што су уљни пред-филтер ваздуха и утеге предњег трапа – познате под називом "санке".

Вешти аутомеханичари Заставе, Николић и Барлов, током цијеле експедиције водили су рачуна о добром стању "стојадина" уз крајњи закључак да је "застава 101" заиста, за своје вријеме, био издржљив и поуздан аутомобил.

Ни један Стојадин није се прегрејао без обзира на високу туражу под којом су вожени по пијеску (ако брзина падне испод 120 km/h, "заставе 101" су се знале укопати у пијесак до патоса).

Експериментално су тестиране посебне "пустињске гуме" из Тигра – врста крампон гуме са повећаном издржљивошћу на јаке ударе и високе температуре.

Иако је цјелокупна екипа експедиције имала богато искуство за воланом, био је потребан велики напор да се побједи Нубијска пустиња.

Када су аутомобили пропадали у пијесак, сви су морали сложно да откопавају и да гурају "стојадине". Пустињска олуја Хабуб је била стална претња коју су учесници побједили одлучном вожњом.

Експедиција је успјешно окончана планинарењем и освајањем врха Килиманџара, Џилманс поинта, а чланови експедиције вратили су се за Београд авионом, захваљујући спонзорству Ал-Италие.

Свих пет "застава 101" укрцано је у возном стању на теретни брод у Танзанији и послато за Атину, гдје су их поново преузели чланови експедиције и довезли у Крагујевац.

Један од "стојадина" је био изложен на сајму аутомобила у Београду 1975. гдје су били присути и сви чланови експедиције које је публика поздравила громогласним аплаузом.

Аутомобили су затим раздијељени по филијалама Заставе гдје су дочекали крај свог радног вијека. Касније је прототип "заставе 101" из 1969. стилизован као један од "стојадина" са експедиције и као такав се налази под заштитом државе у хангару у Крагујевцу.
Непровјерене информације говоре да је свих пет мотора из возила сачувано у просторијама некадашњег "Застава спорта".

Улога Покрета несврстаних

Када експедицију посматрамо из историјског угла, закључак је да је то био подухват који је немогуће поновити јер је 1975. година била једина година релативно стабилне политичке и безбједносне ситуације на Афричком континенту.

Главни адут који је чланове експедиције извукао из различитих незгодних ситуација било је постојање политичког савеза Несврстаних, у коме је наша земља имала значајну улогу, а СФРЈ пасош је отварао различита врата и омекшавао ставове локалних власти, па су учесници експедиције испраћани уз поздраве Титу.

Такође, Енергопројект и друге југословенске фирме су изводиле радове широм Африке, тако да се експедиција могла обратити за помоћ и нашим људима стационираним у Африци.

Посматрањем целокупне експедиције са аспекта модерног времена, слободно можемо закључити да све чињенице подсјећају више на бајку него на реалан историјски догађај.

Одјек у медијима

Ако експедицију посматрамо из угла медија, овај догађај је у то вријеме био изузетно важан и широко заступљен.

Југословенски листови који су имали ексклузивно право објављивања чланака и фотографија били су: Илустрована политика, Новости, Борба, Вјесник.

Многи други су то право откупљивали, а главни медиј је био Танјуг. То је било вријеме када су се информације преносиле телефонским путем или телексом, а фотографије су се слале авионском поштом.

Експедицију су пратили и инострани медији из Европе, а нарочиту пажњу су посветили медији земаља кроз које је експедиција пролазила.

Књиге, филм, фотографије...

Ако авантуру до Килиманџара посматрамо из угла фотографије, књижевне и филмске умјетности, експедиција је изузетно значајан подухват јер су написане двије књиге: "Џамбо Африко" Богдана Шеклера и "Путоказ за југ" Душана Секулића.

У режији Бранка Балетића, кроз камеру Братислава Грбића, уз сценарио Гинке Милинковић и музику Зорана Симјановића, настао је документарни филм "Експедиција Крагујевац – Килиманџаро", који је био изгубљен дуги низ година.

Упорност аутора овог текста, уз сарадњу Зорана Симјановића и Бранка Балетића, али и брижљиво чување од стране Милана Ракочевића резултирало је да се копија филма данас налази под заштитом Југословенске кинотеке, као и Кинотеке Црне Горе.

Велики број фотографија, које је Застава касније користила у свим рекламним кампањама, начинио је Миољуб Јелесијевић.

У Танзанији је организовано фотографисање аутомобила уз позирање манекенке Вини Кибуја које су и за данашње појмове својевран примјер умјетничке фотографије.

Фотографије Миољуба Јелесијевића су представљене у јубиларним издањима Илустроване политике као фотографије које су обиљежиле 1975. годину.

Епилог

За мало који европски аутомобил може се рећи да је у то вријеме загазио у сиромашне, забачене дијелове Африке где су људи 1975. још увијек ишли наги а многи од њих до тада нису ни видјели путнички ауто.

Из угла домаће ауто-индустрије, експедиција је отворила врата тржишта сјеверне Африке за Заставу 101, али и за ФИАТ 128.

Посебно интересовање купаца за ФИАТ-ом 128 завладало је у Египту гдје се овај модел склапао од дијелова из Крагујевца до 2009, а и данас је међу омиљенима у Каиру.

Занимљиво је да је "КК" експедиција у појединим мјестима дочекана као такмичарска екипа "East Adrican" релија јер се маршрута преклопила са дjелом итинерера овог такмичења.

За саму "заставу 101", ова експедиција је доказ и свjедочење о квалитету и издржљивости југословенског четвороточкаша – преко 11.000 километара је преваљено, кроз беспућа уз минимум кварова.

Због "скокова" са пjешчаних дина у пустињи пукао је један гибањ и двије виљушке задњег трапа, због "прелетања" сувих ријечних корита са шиљатим камењем на обалама, један картер није издржао, а оштро трње је изазивало бројна пуцања гума на релативно краткој дионици.

Ипак, ни један квар није озбиљно успорио или зауставио експедицију. Ни високе температуре нису биле проблем за "стојадина", али касетофони "Еи Ниш – Тесла" готово су се истопили од топлоте.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.