Зоран Живковић, најпревођенији савремени српски писаc за Глас Српске: Глобализација нас заглупљује, права култура иде ка илегали

Кад баш имам тежак дан, чини ми се да нам предстоји повлачење праве културе у својеврсну илегалу, каже најпревођенији савремени српски писац Зоран Живковић.

ГЛАС: До краја 2017. објављена су 93 страна издања Ваших прозних књига, у 23 земље, на 20 језика. Колика је то част, а колика обавеза?

ЖИВКОВИЋ: И једно и друго је велико. Крајем марта 2018. имаћу више од 100 страних издања својих прозних књига, а до те коте домашило је само неколико најизврснијих писаца у историји српске књижевности, од којих ниједан није више са нама. Амерички издавач "Кадмус прес" управо ми објављује сабрана прозна дела у 32 тома. На корицама сваке од ових књига исписан је и изворни наслов дела на српском, ћирилицом, што се још никада није догодило. Част која се овако великим бројем превода у оволико земаља указује једном писцу тим је већа што он потиче из мање културне и књижевне средине. А обавезе су амбасадорске. Репрезентујем културу и књижевност из којих потичем у низу земаља и нема других превода дела српских писаца, па све што радим морам да саобразим овој околности. То није увек лако...

ГЛАС: Како објашњавате чињеницу да су Ваша дјела примамљива читаоцима широм свијета, односно због чега је роман једног српског писца занимљив и читаоцу у Србији и Јапану и САД?

ЖИВКОВИЋ: Иако је крајње нескромно да сам то кажем, претпостављам да је главни разлог то што су моје прозне књиге добре. Да су лоше нико их изван Србије не би објавио, а још мање читао. Уз то, не баве се локалним темама. Читаоци са све четири стране света препознају у мојим књигама теме које су им блиске, могу да се поистовете с ликовима, допада им се начин мог писања. У Португалији је, рецимо, моја књига "Библиотека" увршћена у обавезну средњошколску лектиру. Можете ли да замислите да се тако нешто догоди овде? Узгред, са безмало 20 страних издања "Библиотека" је далеко најпревођеније дело једног српског писца у овом веку. Истовремено, то је једно од само два прозна дела која су досад добила једну америчку књижевну награду. Тешко, међутим, да је иједан овдашњи стручњак за савремену српску књижевност уопште чуо за ту књигу, а прочитао је сасвим сигурно није ниједан. Ипак, да не буде забуне, о мојој прози се у новије време и код нас пише све више. Недавно је изашла сјајна студија о мојим прозним делима "Заточник пете силе" професорке Љиљане Пешикан-Љуштановић. Ко зна, ако поживим довољно дуго, можда ћу избећи злехуду судбину да будем пророк свуда осим у властитој кући.

ГЛАС: Рекли сте једном приликом да једва око три одсто српске популације прочита понеку књигу годишње. Колико то утиче на стање цјелокупног друштва и може ли се то промијенити?

ЖИВКОВИЋ: Пре свега, та ситуација није карактеристична само за српско говорно подручје. Тако је свуда. Живимо у времену када нам се с једне стране нуде многе привлачности којима можемо испунити слободно време - конкуренти књизи јесу интернет, телевизија, филмови, спорт... Са друге стране глобализација подразумева свеопште заглупљивање зато што само такви, заглупљени постајемо идеални конзументи дебилних производа антикултуре коју нам веома агресивно нуде разне индустрије - књишка, филмска, спортска... Ја, рецимо, готово да више не одлазим у биоскоп. Не само зато што одбијам да ми холивудско малоумништво и мрачна идеологија вређају интелигенцију него и стога што ми је одвратно да седим усред булументе која неуморно прежива кокице и не искључује мобилне. Може ли се ово стање променити? Нисам велики оптимиста. Кад баш имам тежак дан, чини ми се да нам предстоји повлачење праве културе у својеврсну илегалу. Људи од духа мораће у потаји да читају велика књижевна дела, да одлазе на концерте и обилазе музеје, зато што ће, ако то јавно чине, изазивати подозрење и осуду бесловесног мноштва конзумената кича и шунда или, у нешто блажем случају, њихову поругу.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли да Вам је најфантастичније што сте доживјели то колико се свијет промијенио током Вашег вијека. У ком се смјеру свијет мијења? Како Ви видите свијет данас и у будућности?

ЖИВКОВИЋ: Свет је пре свега много већи него у време када сам се родио. Средином 20. века ову планету настањивала је "само" милијарда људи. Данас, седамдесетак година касније, има нас више од шест милијарди. Истовремено, доживели смо технолошку револуцију већу од свега што се догодило током претходних 5.000 година цивилизације. У доба мог детињства највеће чудо био је радио. У својој 70. години у прилици сам да, ако то желим, непрекидно будем у видео-вези с неким ко је сасвим на другом крају планете. А оно што се наговештава још је вртоглавије - квантни компјутери, на пример, или отискивања на друге планете Сунчевог система. Својевремено сам рекао да ми више не пишемо научну фантастику зато што живимо у њој. Да ли ћемо бити задовољни оним што нам се указује у непосредној СФ будућности? Преостаје нам само да се надамо...

Пензионерски дани и илегала

ГЛАС: Шта тренутно радите и шта ново можемо да очекујемо?

ЖИВКОВИЋ: Навикавам се на прве пензионерске дане. Недостају ми студенти којима сам последњих десет година предавао креативно писање на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Није непосредно на видику ниједно ново прозно дело, али зато бих могао да изненадим многе есејима о Достојевском на којима већ неко време радим. У илегали, наравно...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.