Ме­тју Пе­риш, OHR је пос­тао дио про­бле­ма и за­то тре­ба да оде из БиХ

Он је ка­зао да је OHR угу­шио за­по­че­ти про­цес ра­зво­ја де­мо­кра­ти­је у БиХ. Пе­риш је ка­зао да је ЕУ стављају­ћи усло­ве пред БиХ сли­је­ди­ла по­ли­ти­ку OHR-а и да је ври­је­ме да до­ма­ћи по­ли­ти­ча­ри кре­ну пут Бри­се­ла са влас­ти­тим про­гра­ми­ма.

Ка­же да ће и Бри­сел и Ва­шин­гтон од­го­вор­ност на за­тва­рање OHR-а и по­сли­је то­га ра­спад на си­лу ство­ре­них држа­вних ин­сти­ту­ци­ја адре­си­ра­ти на Ми­ро­сла­ва Лај­ча­ка.

- Мно­ге ре­фор­ме на држа­вном ни­воу ко­је су на­ме­тну­ли бив­ши ви­со­ки пред­ста­вни­ци уру­ши­ће се у ро­ку од не­ко­ли­ко мје­се­ци на­кон за­тва­рања OHR-а. A та­да ће ме­ђу­на­ро­дној за­је­дни­ци тре­ба­ти кри­вац. Лај­чак до­ла­зи из ма­ле земље, па ће Бри­сел и Ва­шин­гтон оп­ту­жи­ти њега. Та­ко да ра­зу­ми­јем и жа­лим тог го­спо­ди­на. Он је у не­мо­гу­ћој си­ту­аци­ји, ка­же Пе­риш.

* ГЛAС: Ка­ко бис­те оци­је­ни­ли на­пре­дак БиХ, РС и ФБиХ од ка­да нис­те шеф пра­вног одјељења OHR-а?

ПЕ­РИШ: Пре­ма ме­ђу­на­ро­дним стан­дар­ди­ма, на­пре­дак БиХ је ужа­сно спор. Го­во­рим о еко­ном­ском про­гре­су. Ми­слим да је за БиХ на­кон ра­та то је­ди­на пра­ва мје­ра на­прет­ка. Го­во­ри се о "по­ли­ти­чком про­гре­су", али то је за­блу­да. Ни­је то­ли­ко ва­жно ка­кав ће би­ти по­ли­ти­чки сис­тем у БиХ, ако људи има­ју по­сао, си­гур­ност, обра­зо­вање и здрав­стве­ну за­шти­ту и ако нор­мал­но жи­ве. У БиХ пре­ви­ше људи не­ма­ју све то, јер земља ни­је ни из­да­ле­ка она­ко ра­зви­је­на ка­ко би тре­ба­ло да бу­де.

* ГЛAС: Ко је од­го­во­ран за то?

ПЕ­РИШ: Ми­слим да је за тај не­ус­пјех ди­је­лом од­го­вор­на и ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца. У цен­тру њених акти­внос­ти у пос­тра­тној БиХ, та­мо не­гдје око 2000. го­ди­не, би­ла је по­ли­ти­чка ре­фор­ма за из­гра­ђи­вање цен­тра­ли­зо­ва­не држа­ве. Због то­га су ва­жни­ји циљеви ос­та­ли за­пос­тављени. Деј­тон­ски ус­тав је из мно­го ра­зло­га гро­зан, али њего­ва ре­фор­ма не­ће на­пу­ни­ти трпе­зу. По што су по­гле­ди на бу­ду­ћност земље код ра­зли­чи­тих на­ци­онал­них гру­па та­ко су­прот­стављени, ин­сис­ти­рање на ре­фор­ми држа­ве са­мо је под­ста­кло не­спо­со­бност по­ли­ти­ча­ра да пос­ти­гну до­го­вор, а гра­ђа­не БиХ на­ве­ло да влас­ти­ту пажњу ус­мје­ре на ме­ђу­со­бне ра­зли­ке умјес­то на за­је­дни­чке ин­те­ре­се: да за­вла­да бла­гос­тање и да омо­гу­ће бољи жи­вот сво­јој дје­ци.

* ГЛAС: Шта је мо­гла, а ни­је учи­ни­ла ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца у том сми­слу?

ПЕ­РИШ: Ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца мо­гла је да учи­ни то­ли­ко то­га да би под­ста­кла ра­звој еко­но­ми­је у пос­тра­тној БиХ, али ни­је. Мо­гла је да ра­ни­је ин­сис­ти­ра на Спо­ра­зу­му о сло­бо­дној трго­ви­ни у цен­трал­ној Евро­пи, да под­ста­кне трго­ви­ну изме­ђу БиХ и њених су­сје­да ра­ди ства­рања бла­гос­тања. Ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца је та­ко­ђе мо­гла учи­ни­ти не­што по пи­тању ве­ли­ких по­ре­за за со­ци­јал­но оси­гу­рање при за­пошљавању, због че­га мно­ги ра­де "на црно". Мо­гло се ура­ди­ти ви­ше и на под­сти­цању стра­них ула­гања, уз фо­ку­си­рање на гра­ђан­ско, при­вре­дно и упра­вно за­ко­но­дав­ство. Мо­гло се учи­ни­ти ви­ше и на ве­ћој тран­спа­рен­тнос­ти по­ре­за на по­сло­вање. Влас­ти још уви­јек има­ју пре­ве­лик ути­цај на ста­но­вниш­тво у БиХ. Стан­дар­ди управљања су на ве­ома нис­ком ни­воу, ко­руп­ци­ја је рас­прос­трањена, та­ко да по­тен­ци­јал­ни ин­вес­ти­то­ри не же­ле ула­га­ти на ово по­дру­чје. Осим то­га, сто­па еко­ном­ског рас­та ни­је на ни­воу ис­то­чное­вроп­ских зе­маља.

* ГЛAС: Еко­ном­ска си­ту­аци­ја у РС у овом тре­нут­ку је боља и оп­ти­мис­ти­чни­ја не­го у ФБиХ. Ка­ко гле­да­те на то?

ПЕ­РИШ: На­ра­вно да су вла­да­ју­ће стру­кту­ре од­го­вор­не за еко­ном­ски раст. На­кон ра­та Српска је има­ла мање еко­ном­ског по­тен­ци­ја­ла не­го Фе­де­ра­ци­ја БиХ. У РС је мање гра­до­ва, а и ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца је за­оби­ла­зи­ла РС због ра­тних до­га­ђања. Aли сад је си­ту­аци­ја дру­га­чи­ја и Српска је у зна­чај­ној пре­днос­ти у одно­су на Фе­де­ра­ци­ју: њена власт је је­дин­стве­ни­ја. У Фе­де­ра­ци­ји по­дје­ла влас­ти изме­ђу кан­то­на и ен­ти­те­та не­по­тре­бно ком­пли­ку­је сис­тем управљања, та­ко да је по­тре­бно до­дво­ра­ва­ти се двје­ма гру­па­ци­ја­ма пред­ста­вни­ка влас­ти, а не са­мо је­дној. Због то­га је је­днос­та­вни­је скла­па­ти по­сло­ве у РС.

* ГЛAС: Ка­да би по Ва­шем мишљењу мо­гла да се за­тво­ри кан­це­ла­ри­ја OHR-а и тран­сфор­ми­ше у спе­ци­јал­ну кан­це­ла­ри­ју ЕУ?

ПЕ­РИШ: OHR би тре­ба­ло да се за­тво­ри што је при­је мо­гу­ће. Ра­злог је тај што је ова ин­сти­ту­ци­ја пос­та­ла дио про­бле­ма у БиХ, а не дио бу­ду­ћнос­ти ове земље.

Деј­тон­ски спо­ра­зум био је план за по­дје­лу. Он је као посљеди­цу ра­та пре­дви­дио по­дје­лу земље на дви­је мо­ное­тни­чке ре­ги­је. То је био је­ди­ни до­го­вор ко­ји се у то ври­је­ме мо­гао пос­ти­ћи. Ка­сни­је је због по­ли­ти­чких при­ти­са­ка, мо­рал­них оба­ве­за и ме­ђу­на­ро­дног ло­би­рања ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца одлу­чи­ла да ин­сис­ти­ра на цен­тра­ли­зо­ва­ни­јој држа­ви. Пе­ри­од по за­вршет­ку ра­та био је ве­ома те­жак за БиХ, а ме­ђу­на­ро­дни ми­ро­твор­ци има­ли су пу­не ру­ке по­сла, да би земљу одржа­ли на оку­пу. Ни­су мо­гли на­тје­ра­ти до­ма­ће по­ли­ти­ча­ре да са­ра­ђу­ју у би­ло че­му. И та­ко је на ма­ла вра­та ушло ис­ку­шење зва­но ауто­ри­тар­ност.

За­бо­равља се да први ви­со­ки пред­ста­вник Карл Билт ни­је уоп­ште имао овлаш­ћења за управљање или на­ме­тање. Он је био са­мо по­сре­дник. Његов насље­дник на­шао се у бе­зи­зла­зној си­ту­аци­ји због не­пос­то­јања на­прет­ка у земљи, што је до­ве­ло до бон­ских овлаш­ћења. Ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца да­ла је свом пред­ста­вни­ку овлаш­ћења ко­ја ни­ка­да ни­су би­ла пре­дви­ђе­на Деј­тон­ским спо­ра­зу­мом.

* ГЛAС: И ви­со­ки пред­ста­вни­ци су про­те­клих го­ди­на обил­но ко­рис­ти­ли бон­ска овлаш­ћења?

ПЕ­РИШ: Да, та овлаш­ћења омо­гу­ћи­ла су на­ре­дним ви­со­ким пред­ста­вни­ци­ма ауто­ри­тет на­ме­тања ре­фор­ми, али та овлаш­ћења су изма­кла кон­тро­ли, та­ко да ви­со­ки пред­ста­вни­ци ни­су зна­ли ка­да да ста­ну. Сва­ки од њих је по­чео са­мо­вољно да их ко­рис­ти. За­ко­ни су на­ме­та­ни. Ин­сти­ту­ци­је су успос­тављане уз при­јетње. Пар­ла­мент БиХ је на кра­ју пот­врђи­вао одлу­ке ви­со­ког пред­ста­вни­ка без ра­змишљања и без об­зи­ра на то ка­кве су би­ле. Ви­со­ки пред­ста­вник је пос­тао ми­ни-Ти­то, ди­кта­тор ко­ме се сви клањају. Та­кав сис­тем је за­држао ко­му­нис­ти­чку фи­ло­зо­фи­ју у бо­сан­ској по­ли­ти­ци. То је би­ло опа­сно, јер је би­ло нео­држи­во.

Уко­ли­ко су ко­лебљиви по­ли­ти­ча­ри при­сиљени да по­држа­ва­ју про­је­кте ви­со­ког пред­ста­вни­ка под при­јетњом смје­не, мо­же­те би­ти си­гур­ни да је­дном ка­да тај про­јект бу­де у про­це­су ре­али­за­ци­је, ти ис­ти по­ли­ти­ча­ри ће се свим си­ла­ма тру­ди­ти да га обо­ре иза сце­не. Ка­да ви­со­ки пред­ста­вник на­по­кон оде, мно­ге од тих ре­фор­ми ће про­пас­ти, јер не­ма­ју по­дршку на до­ма­ћем те­ре­ну. Шта­ви­ше, ме­ђу­на­ро­дно на­ме­тање на­ру­ша­ва про­цес за­живљавања де­мо­кра­ти­је у пос­тра­тном друш­тву. Де­мо­кра­ти­ја је ефи­ка­сна са­мо ако они са ра­зли­чи­тим пла­но­ви­ма ра­да мо­гу да пос­ти­гну ком­про­мис. Де­мо­крат­ске по­ли­ти­чке ин­сти­ту­ци­је, у ко­ји­ма мно­ги ди­је­ле власт, тре­ба­ло би да омо­гу­ће дје­ло­вање тих ком­про­ми­са. Aли та­мо гдје ко­на­чне одлу­ке до­но­си ди­кта­тор, не­ма мјес­та те­шком за­дат­ку учења про­на­ла­жења ком­про­ми­са.

* ГЛAС: Да­кле OHR је ди­рек­тно спу­тао ра­звој де­мо­кра­ти­је?

ПЕ­РИШ: OHR је угу­шио за­по­че­ти про­цес ра­зво­ја де­мо­кра­ти­је. Ви­со­ки пред­ста­вник, уви­јек у жур­би на­ме­тања влас­ти­тог пла­на ра­да при­је не­го што му ис­те­кне ман­дат, ру­тин­ски је за­оби­ла­зио те­шки и му­чни про­цес нас­то­јања про­на­ла­жења де­мо­крат­ског спо­ра­зу­ма. Ти њего­ви пос­туп­ци пос­та­ли су та­ко уоби­ча­је­ни да се пос­тавља пи­тање да ли ће ин­сти­ту­ци­је на ни­воу држа­ве мо­ћи да оп­ста­ну на­кон одлас­ка OHR-а.

Ме­ђу­тим, OHR је пос­тао ослабљен. Стра­них тру­па ви­ше не­ма у БиХ, а не­ма ви­ше ни оно­ли­ко стра­них до­на­ци­ја као не­кад. Ви­со­ки пред­ста­вник ви­ше не­ма ни фи­нан­сиј­ску ни вој­ну моћ. Његов ауто­ри­тет је­два да се за­сни­ва на ри­је­чи­ма, а њего­ве мо­рал­не при­ди­ке до­ма­ћи по­ли­ти­ча­ри по жељи при­хва­та­ју или одба­цу­ју. Да­ле­ко од не­ка­дашњих вре­ме­на ка­да је по­те­зом пе­ра мо­гао да сми­је­ни 40 људи, је­ди­ни за ко­је ми­сли да га се још пла­ше су ра­тни зло­чин­ци из про­шлос­ти. При­је или ка­сни­је, пра­вни­ци ће пре­трес­ти све оно што су ви­со­ки пред­ста­вни­ци учи­ни­ли и на­ћи ће на по­вре­де не­ких од осно­вних пос­ту­ла­та ме­ђу­на­ро­дног пра­ва. Ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца не мо­же из­гра­ди­ти сис­тем ко­јем не­дос­та­је ле­га­ли­тет и оче­ки­ва­ти да тај сис­тем по­тра­је.

* ГЛAС: Ка­ко гле­да­те у том сми­слу акту­ел­ног ви­со­ког пред­ста­вни­ка?

ПЕ­РИШ: За­нимљиво је да Ми­ро­слав Лај­чак све ово зна. Он је про­ницљива осо­ба ко­ја до­бро по­зна­је бал­кан­ски мен­та­ли­тет. Његов про­блем је на ко­ји на­чин да за­тво­ри сво­ју кан­це­ла­ри­ју, а да то не из­гле­да да је био на че­лу ка­тас­тро­фе. Он зна да ће се мно­ге ре­фор­ме на држа­вном ни­воу ко­је су на­ме­тну­ли бив­ши ви­со­ки пред­ста­вни­ци уру­ши­ти у ро­ку од не­ко­ли­ко мје­се­ци на­кон за­тва­рања OHR-а. A та­да ће ме­ђу­на­ро­дној за­је­дни­ци тре­ба­ти кри­вац. Лај­чак до­ла­зи из ма­ле земље, па ће Бри­сел и Ва­шин­гтон оп­ту­жи­ти њега. Го­во­ри­ће се да је за­тва­рање OHR-а би­ло "пре­ра­но". Про­блем са ин­сти­ту­ци­ја­ма као што је OHR је да ка­да је­дном кре­ну с ра­дом, ве­ома је те­шко да прес­та­ну. Та­ко да ра­зу­ми­јем и жа­лим тог го­спо­ди­на. Он је у не­мо­гу­ћој си­ту­аци­ји.

* ГЛAС: Ко­је су по Ва­шем мишљењу за БиХ пре­днос­ти и ма­не улас­ка у ЕУ?

ПЕ­РИШ: Прво же­лим ис­та­ћи да Европ­ска уни­ја ни­је не­ка ал­тру­ис­ти­чка ор­га­ни­за­ци­ја ко­ја је ја­ко за­бри­ну­та за до­бро­бит гра­ђа­на БиХ. БиХ ни­је то­ли­ко ва­жна за оне у Бри­се­лу. Нај­ва­жни­ја бри­га ЕУ је да БиХ не кре­не опет ра­тном ста­зом, ка­да би ко­ло­не из­бје­гли­ца кре­ну­ле пре­ма За­па­ду као од 1992. до 1995. Осим то­га, ЕУ не­ма на­ро­чи­то ве­ли­ки ин­те­рес за Бал­кан.

Не мо­же се оче­ки­ва­ти да ће ЕУ по сва­ку ци­је­ну при­грли­ти БиХ. Гра­ђа­ни БиХ при­је ће се мо­ра­ти про­да­ти Европ­ској уни­ји не­го што мо­гу оче­ки­ва­ти да ће их она спа­си­ти. По­ли­ти­ча­ри у БиХ не тре­ба да са­мо скрште­них ру­ку че­ка­ју по­сје­ту пред­ста­вни­ка Бри­се­ла, да би их за­тим пажљиво са­слу­ша­ли то­ком сас­та­на­ка и одве­ли их на ру­чак. Умјес­то то­га тре­ба­ло би да оду у Бри­сел и да обја­сне ко­рис­ти од европ­ског члан­ства БиХ: јеф­ти­на ра­дна сна­га, извоз пољо­при­вре­дних прои­зво­да у ври­је­ме оп­ште нес­та­ши­це хра­не, те но­во тржи­ште за европ­ске ула­га­че.

Члан­ство у ЕУ је до­ка­зан на­чин ства­рања брзог еко­ном­ског рас­та. Уко­ли­ко гра­ђа­ни БиХ стре­ме ка ви­шим жи­во­тним стан­дар­ди­ма, члан­ство у ЕУ тре­ба­ло би им би­ти ва­жно. Ме­ђу­тим, ЕУ је кон­фе­де­ра­ци­ја ста­бил­них де­мо­кра­ти­ја, са ја­ким и не­за­ви­сним ин­сти­ту­ци­ја­ма. ЕУ ни­ка­да не­ће при­хва­ти­ти члан­ство БиХ уко­ли­ко она не пос­ти­гне на­пре­дак на тим пољима.

* ГЛAС: ЕУ је до са­да БиХ пос­тављала искључи­во по­ли­ти­чке циљеве?

ПЕ­РИШ: Европ­ска по­ли­ти­ка пре­ма БиХ до са­да је сли­је­ди­ла пре­по­ру­ке OHR-а. Кан­це­ла­ри­ја ви­со­ког пред­ста­вни­ка је тврди­ла да ЕУ мо­ра ре­али­зо­ва­ти ре­фор­му по­ли­ци­је као услов за по­тпи­си­вање Спо­ра­зу­ма о ста­би­ли­за­ци­ји и при­дру­жи­вању (што је први ко­рак ка члан­ству у ЕУ) и ЕУ је то учи­ни­ла. По­ли­ти­ча­ри из БиХ мо­ра­ју оти­ћи у Бри­сел са влас­ти­тим про­гра­ми­ма. Они тре­ба да при­ла­го­де ра­звој си­ту­аци­је у земљи спољном сви­је­ту, а не да бу­ду жртве ини­ци­ја­ти­ва ко­је на­ме­ће OHR.

* ГЛAС: Не­да­вно сте на­пи­са­ли да Бошњаци БиХ сма­тра­ју искључи­во сво­јом земљом и да се ти­хо на­ору­жа­ва­ју ка­ко би спри­је­чи­ли се­це­си­ју Срба и Хрва­та?

ПЕ­РИШ: За­бри­нут сам за бу­ду­ћност БиХ. Ми­слим да пос­то­ји озбиљна мо­гу­ћност да се де­си не­ка врста обновљеног кон­фли­кта. Деј­тон­ски спо­ра­зум је по­дра­зу­ми­је­вао да ни­ко ни­је по­бје­дник ра­та у БиХ. Срби ни­су до­би­ли одво­је­ну држа­ву, Хрва­ти­ма ни­је да­та мо­гу­ћност да се прикључе Хрват­ској, а Бошњаци ни­су до­би­ли сво­ју ује­дињену држа­ву. Срби су дос­ти­гли ши­ро­ку ауто­но­ми­ју али не­за­ви­сност РС ос­та­је не­ре­алан циљ, угла­вном из те­ри­то­ри­јал­них ра­зло­га.

Ре­пу­бли­ка Српска има не­ко­ли­ко гра­до­ва, сла­бу ин­фрас­тру­кту­ру (на при­мјер ауто­пу­те­ви), а те­ри­то­ри­јал­но је ису­ви­ше раш­трка­на да би ре­ал­но мо­гла да пос­то­ји као не­за­ви­сна држа­ва.

У Деј­тон­ском ус­та­ву Бошњаци­ма је да­то обе­ћање о цен­трал­ној влас­ти, али оно се ни­је мо­гло испу­ни­ти због не­пос­то­јања би­ло ка­кве жеље за са­радњом од стра­не Срба и Хрва­та. Због то­га је OHR пос­тао ти­ра­нин ко­ји је ауто­ри­та­ти­вно на­ме­тао са­радњу у сврху ства­рања држа­вних ин­сти­ту­ци­ја. Та бор­ба је нас­тављена и на­кон за­вршет­ка ра­та и она се одви­ја­ла кроз успос­тављено сред­ство ин­тер­вен­ци­је ме­ђу­на­ро­дне за­је­дни­це у земљи. Ме­ђу­на­ро­дна за­је­дни­ца са­да је ослабљена, ви­со­ки пред­ста­вник је пра­кти­чно не­мо­ћан, стра­не си­ле из­гу­би­ле су ин­те­рес и OHR-ово ко­на­чно по­вла­чење је са­мо пи­тање вре­ме­на. То је опа­сно, јер ће се ин­сти­ту­ци­је влас­ти ко­је на жи­во­ту одржа­ва OHR уру­ши­ти без до­ма­ће по­дршке.

Ис­то­вре­ме­но све стра­не у БиХ гле­да­ју у но­ве по­ма­га­че. При­ро­дно, из ис­то­риј­ских ра­зло­га, Срби се окре­ћу Ру­си­ји, Бошњаци су окре­ну­ти бо­га­тим ислам­ским земљама Блис­ког ис­то­ка. Тре­ну­тна држа­вна стру­кту­ра, са цен­трал­ном држа­вом уви­јек спре­мном да се ра­спа­дне, ни­је ста­бил­на. Без ста­бил­нос­ти пос­то­ји опа­сност да се гра­ђа­ни вра­те ра­ни­јим, по­тпу­но су­про­тним по­гле­ди­ма: Срби же­ле не­за­ви­сну РС, а Бошњаци же­ле да Српска нес­та­не.

* ГЛAС: Ко­ли­ко је ре­алан дру­га­чи­ји рас­плет?

ПЕ­РИШ: На­ро­ди у БиХ тре­ба да схва­те да ни­је­дна од ових ства­ри се не­ће де­си­ти без крво­про­ли­ћа. Срби тре­ба да схва­те да њихо­ва држа­ва не мо­же пос­та­ти не­за­ви­сна, јер је њену те­ри­то­ри­ју не­мо­гу­ће вој­но од­бра­ни­ти, а Бошњаци би се бо­ри­ли да за­држе Брчко.

Бошњаци та­ко­ђе тре­ба да схва­те да Срби и Хрва­ти има­ју не­ко­ли­ко ини­ци­ја­ти­ва за учеш­ће са њима у цен­трал­ној влас­ти. Одре­ђе­ни сте­пен про­па­дања држа­вних ин­сти­ту­ци­ја је не­из­бје­жан ка­да се за­тво­ри OHR, јер ће са њим нес­та­ти и при­ну­дне мје­ре за са­радњу.

Ду­го­ро­чно гле­да­но, ФБиХ и РС чвршће ће се по­ве­за­ти је­ди­но ако обје стра­не бу­ду има­ле ра­злог да са­ра­ђу­ју.

* ГЛAС: Ус­ко­ро по­но­во тре­ба да за­по­чну раз­го­во­ри о ре­фор­ми Ус­та­ва БиХ. Ка­кве су Ва­ше про­гно­зе?

ПЕ­РИШ: У ова­квом окру­жењу не­ће би­ти ус­та­вних ре­фор­ми и сви то зна­ју. Циљ ус­та­вне ре­фор­ме би­ла би цен­тра­ли­за­ци­ја држа­вне влас­ти, а да ен­ти­те­ти са­ра­ђу­ју још ви­ше. Aли тре­ну­тно ен­ти­те­ти не­ма­ју ра­зло­га за са­радњу. Њихо­ви про­гра­ми ра­да ни­су еко­ном­ски већ по­ли­ти­чки и на­ци­она­лис­ти­чки. Ус­та­вне ре­фор­ме пра­ти­ће еко­ном­ски ра­звој, а еко­ном­ски раст је не­што на шта би сви тре­ба­ло да се усред­сре­де.

Узми­мо у об­зир СAД ко­ја је прво­би­тно би­ла ве­ома ла­ба­ва кон­фе­де­ра­ци­ја држа­ва. Aли до 20. ви­је­ка еко­ном­ски им­пе­ра­ти­ви, а при­је све­га жеља за за­је­дни­чким и не­дис­кри­ми­на­тор­ским за­ко­ни­ма, за омо­гу­ћа­вањем људи­ма да пу­ту­ју, ра­де и за­ра­ђу­ју ши­ром земље - ство­ри­ла је тежњу за сна­жни­јим цен­тра­ли­зо­ва­ним држа­вним ин­сти­ту­ци­ја­ма.

Aме­ри­чки ус­тав ра­зви­јао се при­ро­дно као од­го­вор на еко­ном­ске при­тис­ке. Пре­ма мом ви­ђењу, то је нај­ре­ал­ни­ји на­чин за ус­та­вне про­мје­не у БиХ.

* ГЛAС: Ка­кав је Ваш став о цен­тра­ли­за­ци­ји БиХ, с об­зи­ром на то да је ве­ћи­на ин­сти­ту­ци­ја на држа­вном ни­воу има про­бле­ме у фун­кци­они­сању?

ПЕ­РИШ: За­ва­ра­ва се сва­ко ко сма­тра да држа­вне ин­сти­ту­ци­је до­бро фун­кци­они­шу. Сви зна­мо да су оне ка­т

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.